Alchajmerova bolest, kao najčešći oblik demencije, pogađa ljude starije od 65 godina. S godinama starosti rizik se značajno povećava tako da je posle 85g. razvoj ovog oboljenja moguć kod svake druge osobe. Ova bolest zapravo predstavlja degenerativni poremećaj (ubrzani proces starenja) delova mozga koji kontrolišu pamćenje i govor, vizuospacijalne i intsrumentalne (operativne) funkcije, a posledica je propadanje moždanih ćelijskih veza i samih ćelija u moždanoj kori zbog taloženja loše složenih proteina i to kako između ćelija (amiloidne ploče) i unutar ćelija (eurofibrilarna klubad) i svaki od njih utiče negativno na funkciju moždanih ćelija i na njihov životni vek. To postepeno dovodi do smanjenje i do postepenog gubitka kore moždane mase, na početku zbog propadanja prvo slepoočnih režnjeva gde se nalazi važni regioni za uspostavljanje učenja i epizodičkog pamćenja, kao najznačajniji početni ispadi u toku bolesti. Kasnije propadaju ostali regioni kore mozga kao što je čeoni ali i ostali režnjevi tokom trajanja bolesti koja se neumitno razvija i dovodi do gubitka funkcionalnosti i osoba postaje zavisna od nege i pažnje od strane drugih osoba.

Na Alchajmerovu bolest treba posumnjati kada osoba počne da zaboravlja događaje koji su se skoro desili. Ne može da se seti s kim je razgovarala ili koga je srela pre pola sata; da li je podigla penziju; gde je ostavila penziju i sl. Sve češće imaju probleme u obavljanju administrativnih i finansijskih transakcija, ne snalaze se u pošti, banci i sl. Zaboravljaju se svakodnevne događaji ko im je bio u poseti, ko ih je zvao, i važne dogadjaje u porodici, ako je neko umro, rodio se i sl.

Najvažnije je da ne može da im pomogne podsećanje. Simptomi su u početku prilično blagi i zato se kod lekara uglavnom odlazi tek kada bolest napreduje, što znatno otežava lečenje. Najčešće optužuju najbliže da ih neko potkrada, jer zaboravljaju gde su ostavili stvari, pare ili dokumena i sl. Mogu da imaju problema u pronalaženju imena ili drugih reči u spontanom govoru. Ako ih pažljivo slušate primetićete da pričaju uopštenije sa gubitkom preciznosti. Povlače se iz društva i okruženja jer imaju problem da brzo i adekvatno komunicaraju u većem društvu.

U drugom stadijumu osoba postaje sve manje operativna, ne snalazi se ni u svojoj kući u obavljanju svakodnevnih aktivnosti u korišćenju kućnih aparata, organizacije svoje dnevne rutine. Kada negde krene ne može da se orjentiše, luta i gubi se ne prepoznaje mesta koja su mu bila familijarna, gde su ranije sve obavljali bez ikakvih problema.
Osim toga, pacijenti često postaju previše ravnodušni ili prerazdražljivi, plačljivi i sumnjičavi prema bližnjima koje optužuju za potkradanje.
U najtežoj fazi dementna osoba više ne može sama da funkcioniše, nije u stanju ni da se obuče ni da održava ličnu higijenu, ne ume da se hrani sama i postaje potpuno zavisna od pomoći drugih ljudi. Postaju vezani za krevet, što nosi komplikacije kao što su različite infekcije koje direktno ugrožavaju osobe sa demencijom.
U celom toku bolesti prisutni su i poremećaji na planu raspoloženja kao što su depresija, anksioznost. Poznato je da osobe mogu da doživljavaju i priviđenja (halucinacije), ili da budu uznemireni do agitacije i da ispoljavaju bilo verbalnu ili fizičku agresiju, najverovatnije su ovi ispadi posledica njihove bespomoćnosti i straha da ne budu napušteni.

Faktori rizika

Prema savremenom saznanju mi ne znamo šta direktno dovodi do nastanka bolesti. Znamo samo da postoje faktori rizika, neke od njih ne možemo da promenimo, a na neke možemo da utičemo. Starost je najveći faktor rizika. Osim godina starosti, kao najvećeg faktora rizika, na nastanak bolesti mogu da utiču nasleđe, pol i životne navike. Kada je reč o životnim navikama, isti faktori rizika povećavaju rizik od srčanih oboljenja, moždanog udara i Alchajmerove bolesti. Ti faktori su pre svega, visok krvni pritisak, visok nivo holesterola u krvi i loše regulisana šećerna bolest. Ranije se mislilo da žene česće oboljevaju, ali mora da se uzme u obzir da žene žive duže svuda u svetu prema dosadasnjim statističkim podacima. Familijarne nasledne forme bolesti su retke negde oko 2.5% do 5%, javljanje bolesti je mnogo ranije i ima drugačiji tok i kliničko ispoljavnje je veoma varijabilno i atipično. Moguće su forme bolesti gde su više oštećene ili jezičke ili vizuoprostorne funkcije, ili na početku ima više psihijatriskih ispada, što značajno otežava pravovremenu dijagnozu i prepoznavanje bolesti.
Kao najbolje mere prevencije preporučuje se zdrava ishrana, redovne vežbe i tela i uma, druženje i hobiji. U poslednjih decenija na osnovu retrospektivnih i prospektivnih studija jasno je pokazano da kontrola vaskularnih faktora kao što su povišeni krvni pritisak, šećerne bolesti, povišeni holesterol i održavanje telesne težine predstavljaju jedan od mogućih načina prevencije.

Lečenje

Lekovi deluju na simptomatskom nivou, ne uzročno.
U zavisnosti od stadijuma bolesti u lečenju Alchajmerove bolesti koriste se dve grupe lekova. Ovo su simptomatski lekovi, što znači da ne mogu da izleče bolest već samo uspostavljaju hemijsku ravnotežu u mozgu i za neko vreme usporavaju tok bolesti, tako što kompenzuju gibitak koji nastaje zbog bolesti. Nažalost, ovi lekovi samo u jednom periodu nadoknađuju mozgu ono što mu je Alchajmerova bolest oduzela, i ne mogu da deluje na oporavak oštećenog pamćenja. Smatra se da kada su ispoljene promene na planu raspoloženja ili kada su osobe sa demencijom uznemirene najbolji je tzv. nefarmakološki pristup, što podrazumeva smirivanje osobe različitim merama, razgovorom, muzikom, pokazivanjem slika iz perioda kojih se sećaju, plesom, vežbama.

Obratite pažnju na ove simptome bolesti

Nemogućnost da zapamte skorašnje informacije
i događaje iz svakodnevice:
odnosi se na važne dogadjaje iz bližeg ili šireg okruženja osobe u okviru porodice, ili na druga značajna dešavanja u njihovoj neposrednoj okolini. Neznanja o tome koji je dan ili da imaju poteškoća u prepoznavanju osobe s kojom su se već susreli. Zbog gubitka pamćenja, često ponavljaju neke dnevne zadatke nekoliko puta ili ponovno pričaju iste priče istim osobama, ili u jednom razgovoru ponavljaju ista pitanja ili već izgovorene informacije.
Zaturaju stvari u kući – gubitak ličnih stvari, kao što su dokumenta, pare, nakiti sl. i drugih vrednih stvari. Ne sećaju se kada i gde su ih ostavili, te onda sledi optuživanje da ih neko potkrada. To bude posebno neprijatno za njihove najbliže ili za negovatelje koje im pomažu.
Narušene operativne/ instrumentalne aktivnosti:
Problem sa procenom i donošenjem odluka – postaje nesposobna da donosi odluke, da ima probleme sa rukovanjem bankovnim računima, oko štednje; i oko ulaganja
Problemi u izvršavanju složenijih zadataka – Poteškoće u izvođenju složenijih zadataka kao što su administrativne ili finaninsijske transakcije ili igranja igara koje imaju puno pravila. Mogu se pojaviti i poteškoće pri usvajanju nekih novih pravila ili rutina, ili je vezano za finansije za računicu i sl., ili ne mogu da prate i sprovedu recept za jelo, kolač što im ranije nije bio problem.
Teškoće sa izvođenjem uobičajenih aktivnosti u kući ili van kuće – ne umeju da obave dobro savladane i poznate aktivnosti, poput vožnje do kuće, uključivanja mašina; imaju poteškoće da raspolažu novcem.
Zbunjenost /smetenost:
Kada se gube sećanja, moguće su pogreške u prepoznavanju lica, pronalasku pravih reči i slično, pojavljuje se zbunjenost koja se može odnositi na različite situacije. Događa se da osoba postane izgubljena ili zbunjena jer se ne seća zašto izvodi neku radnju ili zaboravlja što je trebala da uradi. To se može odnositi na gubitak ličnih stvari, znanja o tome koji je dan ili imaju poteškoća da prepoznaju osobu s kojom su se već susreli.
Problem u prostornom snalaženju i u analizi slika:
Poremećaji s osećajem prostorne orijentacije u poznatom okruženju počinju dosta rano i pogoršavaju se sa napredovanjem demencije. To znači da osoba ne prepoznaje mesta na kojima je već bila nekoliko puta ili ne zna kako da se vrati kući s pijace, iz doma zdravlja ili iz banke.
Problemi sa rečima u spontanom govoru, pisanju i čitanju:
Imaju poteškoće da pronadju odgovarajuće reči i problem sa iskazivanjem misli. Može imati poteškoća u objašnjavanju nečega ili pronalaženja ispravnih reči za izražavanje. Poteškoće prilikom praćenja priča. Ovo je klasični rani simptom, tako osoba ne razume sled nečiju priču. Može se pojaviti osećaj izgubljenosti jer ne mogu pratiti televizijske vesti pa se naljute ili imaju slične reakcije. Osoba s demencijom može imati poteškoća u objašnjavanju nečega ili pronalaženja ispravnih reči u izražavanju. Razgovor sa osobom koja ima demenciju može biti težak, a može potrajati duže nego što se to inače događa
Povlačenje s posla i/ili iz socijalnih aktivnosti:
Osobe počinju da se povlače, ne bave se više svojim hobjima, sportom, socijalne komunikacije su oskudne, kao da prepoznaju da imaju probleme s kojima se suočavaju. Mogu da izgube zanimanje za svoje hobije ili aktivnosti, ne žele više da izlaze niti da rade bilo šta zabavno.
Promene raspoloženja i ponašanja:
Ispoljavaju strah ili razdražljivost, ili su i neopravdano sumnjičavi ili su depresivni, mogu da se pojave i promene ličnosti. Apatija i nebriga, ili bezobzirnost se obično javlja u ranoj demenciji. Gube interes za druženje sa prijateljima i porodicom, i deluju da su postali emocionalno ravnodušni.

prof. dr Elka Stefanova
Klinika za neurologiju, Kliničkog centra Srbije