07 feb Blic “Žena”: Nikola se ne seća da je bio naučnik i oficir – Ovde mu bar ponekad zaiskre oči

Časopis Blic “Žena” objavio je decembra meseca 2021. godine reportažu o SUAB-ovom Dnevnom centru za obolele od demencije na Novom Beogradu. Tekst potpisuje novinarka Branka Gajić, a fotografije je snimio Milan Ilić.

Prema podacima koji nisu sakupljeni u neki centralni registar, procenjuje se da u Srbiji od demencije boluje oko 400.000 ljudi. U našem sistemu zdravstva dijagnoza je brza i efikasna, a svima su dostupne najsavremenije terapije. Lekari urade što je do njih, ali nedostaje dalja briga o ljudima i njihovim porodicama.

Tu pionirsku ulogu na sebe je preuzeo Dnevni centar za obolele od Alchajmerove bolesti koji se nalazi na Novom Beogradu.

Teško je emotivno podneti ono što sa sobom donose demencija i Alchajmerova bolest. Strašan je osećaj kada vas najmiliji ne prepoznaju, kada ne znaju ko su, kada postanu kao deca kojoj je pomoć odraslih neophodna. Teško je fizički izdržati neprestani nadzor i negu takvih bolesnika, a najteže je članovima porodice koji uz brigu o obolelom moraju da misle na posao, decu, na svoje bolesti…

Razapeti ljudi

I jedni i drugi su razapeti ljudi kojima je pomoć neophodna. Bili smo u beogradskom centru u kome jednom nedeljno oboleli od demencije dobijaju stručnu podršku i malo zabave, a njihovi najmiliji bar trenutak predaha.

U ustupljenim prostorijama Mesne zajednice “Gazela” na Novom Beogradu svakog četvrtka okuplja se grupa od dvadesetak ljudi i na tri sata u životu obolelih i njihovih bližnjih pojavi se tračak svetlosti.

“Nema ovde nade u izlečenje, ali ima svesti o tome da o tim ljudima neko brine i radosti što stručno pomažemo kako bi oboleli od demencije barem na par sati proveli kvalitetno vreme. Igramo zanimljive geografije, kvizove, podstičemo ih da govore…”, objašnjava Milica Glišić, socijalna radnica profesionalno angažovana u ovom projektu.

Volonteri i profesionalci na istom zadatku

Dok se korisnici okupljaju oko velikog stola, volonteri na sto stavljaju različita sredstva za animiranje i podsticanje motorike. Milici u svemu pomažu studenti David, Tanja, Dimitrije i Bojana. Brižno i strpljivo razgovaraju sa ljudima koje je bolest odvela u neke drugačije svetove. Srcem i dušom shvataju značaj onoga što čine.

“Znamo da radimo dobar posao kada u njima prepoznamo želju da dolaze, kada ne negoduju i kada nas prepoznaju”, priča nam jedan od studenata volontera.

Nataša i Nebojša su doveli mamu Živku (78), Vukica muža Nikolu (70), Maja tatu Dragutina (75)… Svi su zahvalni na ovo malo vremena posvećenog njihovim najmilijima.

“Mama je bila visprena žena, radila je posao koji je volela, a sada smo došli u situaciju da mora da bude pod nadzorom 24 sata. Fizički je pokretna, ali ne bi se setila sama da nešto pojede. Ljudi zaziru jer ne razumeju. Kada se dogodi da je verbalno agresivna ovde, među ljudima koji muče istu muku nikome ništa ne moramo da objašnjavamo. Zajedno se borimo da održimo nivo njihove svesnosti. O mami brinemo brat i ja ali i naš otac koji ima 86 godina. Dnevni boravak je san svakoga ko ima člana porodice obolelog od ove bolesti”, priča Nataša Daković.

Važno je setiti se čoveka

Ovo je pilot projekat kojim se istražuju potrebe obolelih. Sve je više ljudi sa ovim problemom, pa se bez zvaničnog registra procenjuje da u Srbiji od demencije boluje oko 400 hiljada ljudi.

“Dijagnoza je brza, a savremene terapije dostupne u našem sistemu zdravstva. Lekari urade što je do njih, ali dalja briga nedostaje. Mora se misliti o tome jer je sve više mlađih koji obolevaju”, kaže Nadežda Satarić, magistar socijalne politike i predsednica Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest – Seti se čoveka.

Od nje saznajemo da minimalnu finansijsku podršku projektu pruža Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju, kao i da neprocenjiv doprinos pokretanju ovog projekta daju dve lekarke, volonterke, profesorka Elka Stefanova sa Instituta za neurologiju i docentkinja dr Smiljana Kostić, neurolog sa VMA, ali i Maja Gajić Kvaščev, ćerka jednog od korisnika, koja je kao naučni radnik u Institutu u Vinči dala sve od sebe da i ovome pristupi.

“Moj tata Dragutin (75) je već tri godine u srednjoj fazi bolesti. Tada su promene postale vidljive i za okolinu. Jako se promenio, oslabio je, postao apatičan. On je čovek koji je uvek bio pun života, završio je dva fakulteta, bio profesor u gimnaziji, voleo je vinograd i pčelarstvo. Bio je srećan čovek koji je doživeo da ima unuke koje je obožavao. Mama Dušanka je godinu dana mlađa od tate i njegova bolest ju jako rastužuje. Ali, mi se ovde zajedno borimo za naše bližnje ali i za sve one ljude koji imaju isti problem”, priča Maja.

Obraduju nas svici koji zatrepere

Dok njen suprug nezainteresovano gleda ispred sebe, razgovaramo sa Vukicom Bočvarov (67) na čijem licu se vidi tuga zbog stanja u kome je njen Nikola (76).

“Bio je naučni radnik, vojno lice, vredan i radan čovek, veseljak koji je obožavao muziku i igru. Teško je podneo nepravdu i prerani odlazak u penziju. Počeo je da se menja u ponašanju, zahtevima, interesovanjima. Vozio je kola kada sam konačno uvidela da nešto nije kako treba. Sinovi nisu verovali, ali su morali da prihvate kada Nikoli nije produžena vozačka dozvola”, ispričala je Vukica deo problema koje donosi ova bolest.

Ipak, znači joj što bar jednom nedeljno dođu ovde. Kaže da Nikoli najviše prijaju pesma i muzika, tada živne i zaiskri mu u očima.

Iako većina ne zna kuda ide kada ih njihovi mili povedu, uvek se obraduju kada stignu, a svi oni zajedno se raduju tim svicima koji trepere u umovima koje je ozbiljno načela bolest.

Nema nazad, ovo mora da se nastavi

“Nema nazad. Ovaj pilot projekat smo realizovali uz minimalna sredstva, a u decembru se završava. Zato apelujemo na društvo i sve ljude dobre volje da donacijama omoguće da se ovo nastavi i da se razvija jer su ovakva mesta potrebna širom u Srbije”, kaže nam Nadežda na kraju ove večeri, u kojoj smo otkrili toliko lepog i požrtvovanog u ljudima koji nas ispraćaju pesmom. Za to se pobrinuo Mile, profesor muzike u penziji, još jedan volonter velikog srca.

Tekst možete pročitati i videti više fotografija na portalu Blic “Žena” NIKOLA SE NE SEĆA DA JE BIO NAUČNIK I OFICIR Nema nade za izlečenje, ali na ovom mestu u Beogradu makar mu ponekad ZAISKRE OČI