10 jun Tiha voda breg roni

Kako profesionalna negovateljica osoba sa demencijom vidi samu bolest, kao i to kako obolelima možemo pomoći, u tekstu “Tiha voda breg roni”.

Fotografija: Sven Fischer/ Unsplash

Tiha voda breg roni. Od davnina se ova izreka čuje u narodu, prenosi se generacijama kao simbol strpljenja, upornosti, nade… Daje nam veru da našom stabilnošću, snagom i pouzdanošću možemo da prevaziđemo svaku prepreku i ostvarimo zacrtani cilj. I nikako drugačije, opšte je mišljenje.

Međutim, i u ovom slučaju postoji čuveno “ali” gde se tiha voda, od dobrog sluge, neprimetno pretvara u lošeg gospodara.

U početku nam blago zamuti sećanje na jednostavne i svakodnevne aktivnosti, izbistri se i ostavi nas u čudu a naše najbliže zbunjene sa mnogo postavljenih pitanja u sebi, ali za svako nađemo neki odgovor (životne situacije, starost, opterećenost).

Ali voda ne miruje, načela je našu stabilnost i neumoljivo se širi, ostavljajući nas potpuno nesvesne njenog postojanja. Ne znamo da li smo popili lekove, da li smo ručali, da li su deca bila jutros, juče, pre tri dana, prošle sedmice.

Na licima naših voljenih se smenjuju čuđenje, neverica, briga, strah, nesnalaženje… Na koji način da razgovaramo? Kako da se ponašamo? Da li mogu sami? Šta mogu sami? Zašto se ovo dešava? Kako pomoći i da li će prihvatiti pomoć?

Voda briše sadašnjost, ali mi i dalje postojimo. Najviše nam prija svakodnevna rutina, određene aktivnosti u određeno vreme. I dalje volimo da zapevamo, da zaigramo, da igramo karte bez obzira sto je 7+5 = 14 ili 9 ili nesto drugo. Volimo da igramo šah čak i kad jedemo sopstvene figure, smejemo se jednostavnim šalama, volimo da se družimo i da pričamo čak i kad ponavljamo istu rečenicu treći put u dva minuta (mi to ne znamo, ali vas koji slušate molimo za strpljenje).

Ta ista voda će nas, vremenom, nositi sve dalje u prošlost, izbrisaće nam događaje, imena, lica i nećemo ni biti svesni da nam se to dešava, uvek ćemo govoriti da smo dobro.

Veoma je teško stajati na obali i posmatrati kako tiha voda breg roni, a da ne možete napraviti most preko vode niti skloniti breg. Ono što možemo je da više komuniciramo, postavljamo razna pitanja, da budemo raspoloženi, strpljivi, možemo da podstaknemo na razlicite aktivnosti u zavisnosti od fizičkog zdravlja, čitamo im razne zanimljive članke shodno interesovanjima itd.

***

Trinaest godina gledam osobe obolele od demencije različitog stadijuma i različite fizičke sposobnosti i iz iskustva mogu da kažem da možemo mnogo da utičemo da im se olakša sadašnjost, da se osećaju važni, bitni i da se moramo potruditi da im se, kroz negu i boravak sa osobama obolelim od demencije, ne oduzme ljudsko dostojanstvo.

Najveća nagrada je kada uspete da ih nasmejete.

Aleksandra Đurović