Kristini Brajden (Christine Bryden) je dijagnostifikovana demencija u 46 godini. Ona živi sa demencijom već više od dvadeset godina, napisala je nekoliko knjiga o demenciji, a jedna od njih je “Ko ću biti kad umrem” (Who will I be when I die?).

Kristina je veoma angažovana u zastupanju ljudi sa demencijom i borbi za njihova prava. Evo šta Kristina predlaže a što i vama može biti od koristi.

• Dajte nam vremena da govorimo, sačekajte da pretražimo neurednu gomilu misli na dnu našega mozga da bismo našli reč koju želimo da izgovorimo.
• Pokušajte da ne završavate naše rečenice za nas. Samo slušajte, i ne dozvolite da se osećamo postiđeni ako zaboravimo ono što smo hteli da kažemo.
• Ne požurujte nas, jer mi ne možemo razmišljati niti govoriti dovoljno brzo da bismo vam rekli da li se slažemo ili ne. Pokušajte da nam date vremena da odgovorimo – da bismo vam rekli da li mi stvarno želimo to da uradimo.
• Kada želite da razgovarate sa nama, razmislite o načinu razgovora, bez pitanja koja će nas uzbuditi ili učiniti da se osećamo neprijatno. Ako smo zaboravili nešto što se nedavno desilo, nemojte misliti da nama to nije bilo važno. Samo pokušajte da nas podsetite – možda smo samo trenutno zaboravili
• Ali ne pokušavajte ni previše da nas podsećate o nečemu što se upravo desilo a mi ne možemo da se setimo. Ako nismo registrovali taj događaj, možda ga se nikada i nećemo moći setiti
• Ako možete, izbegavajte buku u pozadini. Ako je upaljen TV prvo smanjite ton
• Ako razgovaramo s decom, upamtite da se mi lako umaramo i teško koncentrišemo na razgovor i slušanje u isto vreme. Možda bi najbolje bilo da uvek razgovaramo samo sa jednim detetom bez buke u pozadini
• Možda bi čepići za uši tokom posete tržnom centru ili drugim bučnim mestima bili od pomoći. Mi često ne možemo da podnesemo buku.

Verujemo da će ove preporuke biti od koristi za vašu uspešnu komunikaciju sa obolelim osobama.

Fotografija: Marija Major