02 mar Gospodin Alchajmer
Priča “Gospodin Alchajmer” Radmile Todić Vulićević ne nudi savete, ali pokazuje razumevanje ove strašne bolesti. A nekada nam je upravo to potrebno – da drugi shvate sa čim se suočavamo svakodnevno.
Gospodin Alchajmer počeo je da prati gospođu Popović sasvim diskretno. U početku to niko nije primećivao. Ništa nije slutio njen suprug, nekada zaljubljen i ljubomoran posednik njene lepote, sada rasejani čičica utonuo u svoje hobije. Ništa nisu primećivali niti sinovi, sva trojica lekari. Uživali su u njenim kiflicama, telećoj glavi pečenoj u papirnatom džaku, sulcu od dunja i slatku od šljiva sa mirisom vanile. Voleli su ambijent porodične kuće i toplinu koju je majka rasipala nesebično.
***
Oko svega je pravila ceremoniju. Rođenje svakog deteta podrazumevalo je doručak od mirisnih uštipaka i drugih raznih đakonija. Goste je ona pozivala. Porodice koje će pozvati na čast birala je ne po bogatstvu, već po čestitosti. Imala je istančano čulo da ih dobro odabere u malom broju, a onda da ih neguje. Bila je stroga, pa su svi sa ponosom čuvali mesto koje im je odredila.
Sobe u njenoj kući zvale su se “zelena”, “plava” i “crvena” prema draperima i prekrivačima.
Dugo je pored muža i sinova negovala i petog muškarca, brata avanturistu, umišljenog gospodina i sebičnog ljubavnika kome je štirkala košulje. Niko nije smeo lošu reč da kaže za njega, čak ni onda kada se bez pozdrava vratio ženi i deci u provinciju. Sasvim podrazumevajuće, na sudu se odrekla dela nasledstva u korist brata.
***
Na vratima crvene sobe koja je ujedno bila i dnevna, u kojoj je naspram dva velika kauča, vitrine i šifonjera od orahovine, a iza velikog jajastog stola sa stolicama visokog naslona i bordo tapaciranim, na stočiću od kovanog gvožđa stajao prvi televizor u varoši, na vratima te sobe, dakle, stajala je crna tablica sa kredom na kojoj su bili zapisani važni datumi. Prva svadba, prvo rođenje, drugo rođenje, druga svadba, treća svadba i još tri rođenja.
Dan koji bi ona odredila da se gledaju filmovi sa kinoprojektora koji je gospodin Popović doneo iz Rusije, bili su mala svečanost. Uranjali smo u mrak plave sobe vođeni zujanjem aparata i žućkastom trakom svetlosti u kojoj lelujaju nepoznate čestice, do platna na praznom zidu. Smeli smo kratko da komentarišemo, tiho da se nasmejemo. Nakon toga, kad podizanjem roletni ponovo pustimo dan u sobu, komentarisali smo kako je koje dete poraslo, koje je bilo bucmastije od drugog kao beba i pogađali kojim cvetovima iz njihove bašte je bio ispisan datum kog dešavanja.
Svaka mlada nosila je na zlatnom lancu aleksandrijsku zvezdu od amnetista na dan venčanja i ulaska u kuću Popovića. Samo jedan dan. Sutradan su već svi mladenci odlazili u svoje domove.
***
Svoje zlato je gospođa Popović podelila na tri jednaka dela svojim snahama onoga dana koji je sama odredila. Možda je primećivala da je gospodin Alchajmer prati, pa je htela, dok je nepoharana, da deci ne ostavi problem deobe, komentarisali su mnogo kasnije. Nikada nisu imali problem deobe, sve je funkcionisalo po pravdi, onako kako ih je majka naučila.
Deca su otišla na tri različite strane. Gospođa mama je savršeno uredno slala čestitke za rođendane i datume venčanja, a pripremljene poklone je uručivala prvom prilikom. Isto je stizalo za uzvrat od dece, unuka i snaha.
“Šta ti rade sinovi?”, pitala me je kada se sretnemo.
“Gospođo Popović, ja imam tri ćerke”, odgovarao sam postiđeno što je ispravljam. (Ja sam samo drug najmlađeg sina.)
“Da, da, ja mislim na Dušanku, tvoju sestru.”
“Ah, da, ona ima tri sina”, uzvraćao sam zadovoljan.
Svaki put iza nje, na pristojnom odstojanju, strpljivo je stajao gospodin Alchajmer i ljubazno bi podigao šešir u znak pozdrava. Hteo sam da ga ignorišem jer ga ona nije primećivala, pa sam pokušavao da ga zaboravim dok smo se uz kafu prisećali događaja iz mladosti i vremena kada smo se redovno okupljali.
***
Nikada nisam komentarisao ni sa kim ove čudne susrete. Ponekad mi se činilo da priviđam i da zastranjujem.
Pili smo kafu iz malih šoljica sa stopicom koje je gospodin Popović doneo iz Turske. Nargile i samovar nikada nismo upotrebili, stajali su kao ukras u uglu crvene sobe.
Uzimao sam recept za njene slane štapiće nekoliko puta.
Nekako su bila blizu naša dva susreta kada ju je gospodin Alchajmer držao pod ruku. Prvi put, u gradu, u kućnim papučama, rekla mi je da traži lutku da kupi za poklon bratovljevoj unuci. Nije joj priličilo da u to doba dana bude na ulici, pa još u kućnim papučama. Znao sam da nije dobro.
“Hoćete li da Vas malo ispratim?”, pitao sam obazrivo. On mi je odrečno odmahnuo glavom, a ona je kategorično odbila:
“A ne! Ne možeš ti da gubiš vreme zbog mene.”
On ju je otpratio. Nešto kasnije, telefonirao sam da nešto priupitam, ali zapravo da proverim da li je stigla. Javio se gospodin Popović. Ona je sama došla iz grada. Izgleda da ništa nije slutio.
***
Drugi put se javila da će doći na čestitanje mog novog filma. Sa radošću smo je očekivali, a onda smo počeli da brinemo što je vreme duže odmicalo, jer se ona nije pojavljivala…
Bio sam siguran: gospodin Alchajmer je zavodi i mrsi joj ulice. Otela mu se na trenutak i otišla kod mojih roditelja. Moj otac ju je dopratio posle mnogo vremena. Javio sam gospodinu Popoviću da joj krene u susret kada je krenula natrag.
Sinovi su ih za jedan dan preselili u drugi grad, bliže sebi. Od halapljivog Alchajmera je nisu mogli otrgnuti. Jasno je svima bilo da je moraju negovati stalno. Bašta je ostala prazna i suva. Lipa je prestala da cveta. Kuća mi je spolja izgledala zapuštena i prepuna. Na tri stepenika bilo je i po tredeset pari razne prljave i izgažene obuće. Prestao sam da prolazim tuda da bih manje tugovao.
***
Gospođu Popović video sam dva puta. Prvi put me je poznavala. Pitala me je ponešto. Konkretno i tačno. Drugi put se samo vidljivo radovala. Osećala je da sam neko koga voli. Držala me je za ruku i smešila se.
Treći put, ono u postelji, ne mogu da računam. Brzo sam izašao iz sobe da ne bih uhvatio zadovoljan pogled gospodina Alchajmera koji je sedeo kraj njenog uzglavlja i mrzovoljno čačkao zube. Bio je nemio, ali stalan gost u kući Popovića. Bez pardona uselio se u njihov dom.
Na sahrani gospođe Popović ga nije bilo. Zapravo, nismo obraćali pažnju. Jedna rođaka je kasnije pričala da ga je videla kako se prikrada sestri od strica gospođe Popović, a nju gleda u oči i skida šešir u znak pozdrava.
Radmila Todić Vulićević