20 jul M. Pajović: Neformalni negovatelji su podjednako važni kao i osobe sa demencijom (Beleške sa III sastanka)

Na sastanku negovatelja koji smo održali putem Zoom aplikacije 4. juna 2021. godine, uvodničar je bio gospodin Milorad Pajoviću, stručnjak iz Nemačke.

Ukratko o Miloradu Pajoviću

Milorad Pajović je 2000. godine otišao u Nemačku kao medicinski tehničar. U Nemačkoj je studirao nauku o nezi u Hamburgu i, kasnije, zdravstvenu ekonomiju u Bajrojtu. Kako je jedan semester morao da bude praksa, odlučio se za zdravstveni fond koji se nalazi u Hamburgu.

Zdravstveni fond u Nemačkoj sličan je našem Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. Zdravstveni fond Nemačke je, međutim, podeljen na više sektora. Milorad Pajović pripada zdravstvenom fondu koji je treći po veličini u Nemačkoj sa šest miliona osiguranika. Ovaj fond raspolaže sredstvima od 20 milijradi evra. Trenutno, gospodin Pajović radi kao naučni saradnik.

Nemački Fond za negu

Zdravstveni sistem Nemačke podeljen je u dva dela – fond zdravstvenog osiguranja i fond nege. U Nemačkoj je još 90-ih godina prepoznat problem posebnih zahteva nege, koji su različiti i od zahteva u vezi sa problemima koje rešava zdravstveni i onih koji rešava sistem socijalne zaštite. Tada vladajuća stranka – CDU i gospodin Norbert Blim izmestili su negu iz socijalnog osiguranja. Napravili su poseban fond (Pflegekasse) koji se bavi samo negom.

Jedan deo novca koji se izdvaja za zdravstveno osiguranje, izdvaja se i za Fond za negu. Od plate se odvaja 14,7 odsto za zdravstveno osiguranje, a 2,03 odsto se odvaja za Fond za negu. Novcem iz Fonda za negu se zbrinjavaju osobe koje za tim imaju potrebu.

Zdravstvo u Nemačkoj je sektor sa najvećim brojem lobista zato što je tu sveži novac. Prošle, 2020. godine je izdvojeno 286 milijarde evra za zdravstvo. Od 10 zvaničnih lobista koji u Bundestagu lobiraju, osam je vezano za zdravstvo.

Sveprisutni problem rastućeg broja obolelih od demencije

Gospodin Pajović je bio direktor Fonda za negu na teritoriji cele Nemačke, pa je na taj način dobio mogućnost da se bavi problemima onih kojima je baš ta nega potrebna. Konkretno, bavio se problemima ljudi obolelih od demencije i njihovih porodica. Trenutno radi u upravnom odboru i ima svoj tim koji se bavi istraživačkim radom i inovacijama u vezi sa problemima osoba kojima je potrebna nega.

Problem nege je nešto sa čime su i u Nemačkoj sve više suočeni. Demografska slika je, smatra g. Pajović, moguće i lošija nego u Srbiji. Razlog primanja velikog broja izbeglica u proteklom periodu jeste taj što je to jedini način da se demografska slika u Nemačkoj na neki način popravi. Problemi u populaciji koja je sve starija sve su veći i veći.

U Nemačkoj je trenutno, prema zvaničnim podacima, 1,2 miliona obolelih od demencije i svake godine oko 250.000 dobije tu dijagnozu. Pretpostavlja se da će do 2030. godine broj obolelih od demencije da se udvostruči.

Pristup problemu u Nemačkoj

Godišnji troškovi za obolele od demencije u Nemačkoj trenutno iznose 5,7 milijardi evra. To je novac koji se izdvaja za njih.

Poslednja reforma koja je sprovedena bila je fokusirana upravo na obolele od demencije jer je sistem prepoznao da je to nešto u šta mora da se uloži novac. Najbolji način na koji može da se uđe u borbu sa ovim problemom, kaže g. Pajović, jesu infrastruktura i novac.

Milorad Pajović je napomenuo da u Nemačkoj postoji dnevna, ali i noćna nega za obolele od demencije. To je nešto što u prvoj liniji rasterećuje neformalne negovatelje i to pre svega one koji su u radnom odnosu. Trougao koji mora da se reši je: porodica – posao – negovanje svog najbližeg.

Neformalni negovatelji u Nemačkoj čine najveću patronažnu službu koja postoji. Sistem je prepoznao da je to nešto što i finansijski, ali i infrastrukturno mora da se podrži. Jer ako bi neformalni negovatelji prestali da rade to što rade – ceo sistem bi propao.

Neformalni negovatelji u većem riziku od oboljevanja

Prvi i osnovni način jeste da se ti ljudi definišu, da se definiše njihov status. G. Pajoviću je odmah zasmetao pojam “neformalni negovatelj“”koji se u Srbiji koristi. To znači, zaključuje on, da je ta osoba izdvojena iz sistema, da je nevidljiva za sistem.

Osobe koje su neformalni negovatelji su podjednako važne, kaže g. Pajović, kao i osobe koje su obolele od demencije. U onom trenutku kada se oni susreću sa tom obavezom, sa tim pozivom, prema istraživanjima koje je u Nemačkoj sproveo g. Pajoviću, u 30 odsto slučajeva su više izloženi bolestima leđa, depresiji i psihičkim oboljenjima.

Zbog toga je bitno da oni dobiju neku vrstu pauze. Pauza bi bila upravo ta da postoje ti centri za dnevni boravak osoba koje su obolele od demencije. Da bi neformalni negovatelji mogli da dobiju malo slobodnog vremena, da malo udahnu vazduh, da prikupe energiju jer ih nanovo čeka ista obaveza koju su obavljali pre toga.

Centri za brigu o obolelima od demencije u Nemačkoj

U Nemačkoj je to rešeno tako da država preuzima trošak za infrastrukturu. Lokalna samouprava je ta koja je zadužena u Nemačkoj za infrastrukturu, znači da napravi objekte gde će biti zbrinuti ljudi koji su oboleli od demencije. Troškovi njihovog zbrinjavanja – za osoblje koje tamo radi, za prevoz (po sve koji koriste tu vrstu dnevnog boravka dolazi prevoz ispred njihovog doma)…

Zdravstveno osiguranje u Nemačkoj je stoprocentno osiguranje. Što će reći da su svi troškovi zdravstvenog osiguranja 100 odsto pokriveni. Ništa se ne doplaćuje. Ono što se doplaćuje jeste taj fond za negu. Za fond za negu, jedan deo snosi država, a jedan deo moraju osiguranici.

Kada je konkretno u pitanju dnevni boravak za osobe sa demencijom, deo koji moraju osiguranici da snose iznosi maksimum 275 evra mesečno. Ali za to imaju boravak od osam sati, ili dnevni ili noćni, prevoz, brigu dok su u tim ustanovama, kao i ishranu.

Nije kvantna fizika napraviti dnevni boravak, kaže g. Pajović. Naravno, taj dnevni centar treba da odgovara potrebama osoba sa demencijom. Dnevni boravak bi bio, zapravo drugi korak.

Prepoznavanje bolesti i njeno razumevanje

Prvi korak je da osobe koje imaju nekoga ko je oboleo od demencije shvate da im je potrebna pomoć, kaže g. Pajović. Potebno je da postoje patronažne službe koje treba da dolaze u kuće da pomažu jer je i tim osobama isto, u velikoj meri, potrebna pomoć, ali drugačija vrsta pomoći od one koja je potrebna nekom ko ima neki telesni nedostatak.

Veoma je važno za neformalne negovatelje – da razumeju šta se dešava u glavi onoga koga neguju. Jer je to vrlo teško. U tom momentu prvo dolazi do konflikta. G. Pajović kaže da se on upravo susreće sa nasiljem u porodici do koga dolazi usled nerazumevanja. Slika koju ima negovatelj je često da osoba koju neguje to radi namerno. I način razmišljanja: “Hoću da ga ubedim da taj njegov svet nije pravi”skroz je pogrešan, kaže.

Situacija u Srbiji

Gospođa Nadežda Satarić objasnila je situaciju u Srbiji iz koje je, nužno, iznikao kao prvi cilj Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest – otvaranje dnevnog centra.

Dnevni boravci su, u Srbiji, u sistemu socijalne zaštite i u nadležnosti lokalnih samouprava. U njihovoj je nadležnosti, takođe, da stvore infrastrukturu, odnosno da razviju uslugu. Onda mogu da uključuju one kojima je ona potrebna. Predviđena je i mogućnost sufinansiranja da i srodnici mogu da učestvuju u finansiranju.

Oboleli od demencije nisu prepoznati kao posebna ciljna grupa ni u sistemu socijalne ni u sistemu zdravstvene zaštite. Ali ono što postoji kao mehanizam podrške to je naknada za pomoć i negu drugog lica (poznatija jednostavno kao tuđa nega i pomoć) – prva kategorija i druga. Za prvu kategoriju, kod blažih slučajeva, ona trenutno iznosi 19.158 dinara. Uvećani dodatak, za ovu drugu kategoriju, iznosi još nekih 10.000 dinara.

Drugi mehanizam podrške od države je to što je ona otvorila mogućnost, naširoko, privatnom sektoru da otvara domove za stare. Otvoreno ih je, u poslednjih desetak godina, oko 200 u Srbiji. Naravno, to sve plaća lično korisnik. Na račun osiguranja je taj dodatak za tuđu negu. Dnevni boravak, predah smeštaj ili slično, to je na teretu lokalne samouprave i samih korisnika.

Plan za otvaranje dnevnog boravka za obolele od demencije

Ne vredi nam pričati o novcu, kaže Nada Satarić. Mi zagovaramo kod lokalne samouprave u Beogradu i oni stalno konstatuju da to treba, ali da im nije u tom trenutku u planu. (Prepoznato je koliko je važno razviti uslugu dnevnog boravka za obolele od demencije u Beogradu)

Zato smo odlučili – ajde da pilotiramo. Želimo da pilotiramo ovu uslugu, da se organizujemo kako znamo i umemo, sa nečim minimalnim, da pokažemo i da evaluiramo napredak korisnika. Zapravo, želimo da pokažemo da će struktuirano vreme koje oni budu imali u tom dnevnom boravku da deluje pozitivno na njih i da olakša za to vreme negovateljima.

Milorad Pajović kaže da je najvažniji individualan pristup. To, naravno, zavisi od broja radnika koji su na raspolaganju. Treba sada razmisliti kako prilagoditi nešto što bi bilo idealno uslovima koje ćemo mi imati – suženom vremenu (dva-tri sata) i manjku osoblja. Gospodin Pajović je obećao podršku u smislu davanja saveta i pronalaženja najboljih rešenja u datim okolnostima.

Mi možemo da naučimo da živimo sa demencijom, ali – naglasio je g. Pajović, ne mi kao porodica, već mi kao društvo.

Napomena: U međuvremenu, 24. juna, Dnevni boravak za obolele sa demencijom je otvoren na Novom Beogradu. Više o tome: Počeo sa radom Dnevni boravak za obolele od demencije na Novom Beogradu