Osobe sa Alchajmerovom bolešću ili drugim oblicima demencije mogu imati problema sa ishranom. Uz druge zdravstvene promene koje dolaze sa godinama, a koje utiču na apetit, demencija može da dovede do teškoća u ishrani i promena načina na koji se osoba hrani. Zaboravljanje, promene u ponašanju i drugi aspekti bolesti mogu da dovedu do slabije ishrane obolelog. Sa druge strane, loša ishrana može dovesti do pogoršanja ukupnog mentalnog i zdravstvenog stanja.

Ishrana, kao i neke druge, svakodnevne aktivnosti, biće najjasnije zahvaćene promenama kako bolest napreduje i obolela osoba prelazi iz jedne u narednu fazu bolesti. Da bismo pomogli obolelom i omogućili mu dovoljan unos hranljivih materija, trebalo bi prvo da probamo da razlučimo razloge promena.

Do promena u ishrani može doći usled glavnih karakteristika same bolesti.

Zaboravljanje Osoba sa demencijom jednostavno može da zaboravi da jede ili pije. Dok još nije došlo do gubitka apetita, osoba sa demencijom može i da zaboravi da je već jela i šta je jela, pa može doći i do prejedanja. U kasnijim fazama, obolela osoba čak može da ne prepozna hranu kao nešto što je za jelo i da zato odbije da jede.

Gubitak oseta Osoba sa demencijom može da odbija hranu zato što hrana više nema isti ukus kao što je nekad imala.

Depresija ili uznemirenost Kod osoba sa demencijom često se javljaju i depresija i/ili uznemirenost, a i jedna i druga mogu biti uzrok ili jedan od uzroka odbijanja hrane.

Loša koordinacija Kako se bolest razvija, tako osoba sa demencijom može sve lošije koordinisati svoje pokrete. Zbog toga joj je otežano korišćenje pribora za jelo.

Nemogućnost organizacije i sprovođenja složenih radnji U ranijim fazama, iako osoba sa demencijom možda nema problema sa samim uzimanjem obroka, ona može imati problema sa njihovom pripremom. Kuvanje, čak i spremanje salate ili slaganje sendviča, može predstavljati pravi izazov. Zbog toga obolela osoba može promeniti način svoje ishrane što može dovesti do većih problema.

Otežano žvakanje i gutanje U kasnijim fazama, osobi oboleloj od demencije žvakanje i gutanje mogu biti otežani. Neki oboleleli zaborave da je potrebno žvakati. Kada je gutanje u pitanju, u kasnijim fazama može doći i do fizičkih problema sa gutanjem hrane.

Osoba sa demencijom može odbijati hranu ili značajno promeniti navike u ishrani i usled problema koji su nastali kao sekundarna posledica zdravstvenog stanja te osobe.

Nedostatak fizičke aktivnosti može dovesti do gubitka apetita. Sa druge strane, može dovesti i do konstipacije koja opet utiče na to da osoba odbija hranu. Do konstipacije može doći upravo i zbog promene u ishrani i nedovoljnog unosa vlakana i vode. To onda dalje pogoršava situaciju. Usled gubitka težine, veštačka vilica može postati prevelika. Nelagodnost prilikom žvakanja dovodi do toga da osoba odbija da jede (a ne zna sama da kaže šta joj smeta). Takođe, određeni lekovi mogu dovesti do promene apetita.

Slično kao i kada je u pitanju komunikacija sa osobom obolelom od demencije (link ka tekstu), osnovni savet za omogućavanje bolje ishrane i lakšeg obedovanja svodi se na strpljenje i jednostavnost.

Važno je predvideti dovoljno vremena. Ako osoba sa demencijom oseti da je negovatelj uznemiren i nervozan, može odbiti da jede. Zato je važno i obezbediti mirnu sredinu u kojoj obolela osoba neće biti ometana dok jede.

Iako je važno da ishrana obolelog bude raznovrsna i da obezbeđuje unos svih potrebnih hranljivih materija, sam obrok treba da bude jednostavan i lak za konzumaciju. Lakše je korišćenje dubokih tanjira ili činija sa drškom, nego plitkih tanjira. Umesto staklenih čaša, bolje je koristiti šolje sa poklopcem. (Sada i na našem tržištu mogu da se nađu visoke šolje sa poklopcem za kafu. One su dobro rešenje jer ne ukazuju na bolest osobe, a dezen i motiv na njima može da izabere i sama osoba obolela od demencije.)

Moramo biti spremni da (svaki put iznova) pokažemo kako se koristi pribor, stpljivo i sa razumevanjem. U ranim fazama treba voditi računa da se ovo uradi sa taktom, kako se obolela osoba ne bi uvredila. Kasnije faze mogu, pored potrebe da sami hranimo obolelog, podrazumevati i potrebu da joj signaliziramo da treba da žvaće i da proguta hranu. To možemo postići i time što ćemo dati priliku oboleloj osobi da nas imitira. Ako je moguće, poželjno bi bilo da jedemo u isto vreme kada obolela osoba.

Kao i za celokupnu svakodnevicu, i za ishranu osobe odolele od demencije važno je uspostaviti i održavati rutinu.

Kao i za ostale svakodnevne aktivnosti, važno je da se omogući da ih obolela osoba što duže upražnjava sama. Da bi se ovo postiglo kada je ishrana u pitanju, neophodni su gore navedeni uslovi – dovoljno vremena, odgovarajuće okruženje bez remetećih činilaca, strpljenje negovatelja… Pribor se prilagođava fazama – dok je u stanju, oboleloj osobi treba pomagati da koristi pribor koji bi i inače koristila (viljušku, na primer). Kasnije, sitno iseckane parčiće hrane obolela osoba može da jede i kašikom (što je bolje nego da je negovatelj hrani). Ako drugačije ne može, ne treba obolelom braniti da jede prstima.