28 sep Prof. dr Vladimir Kostić: Demencija postaje realnost naših života

Prof. dr Vladimir Kostić o važnim, a zapostavljenim pitanjima kognicije i kognitivnih oštećenja u podkastu Miljane Nešković “Snaga uma” na Nova.rs.

Prenosimo, uz dozvolu portala Nova.rs, ceo intervju sa prof. dr Vladimirom Kostićem. Na kraju teksta, nalazi se i YouTube snimak razgovora za one kojima više odgovara ta forma.

***

Miljana Nešković: Moj današnji gost je akademik, prof. dr Vladimir Kostić. Ja sam ga danas pozvala ovde da razgovaram sa njim o onome što je zaista važno i što je donekle i tema ovog podkasta, a to je naše mentalno zdravlje, između ostalog. Profesore, dobro mi došli.

Vladimir Kostić: Bolje Vas našao.

M.N: Hvala Vam mnogo na vremenu koje ste uspeli da izdvojite. Kako ste?

V.K: Dobro. Ako ste već postavili to, rekao bih, rutinsko pitanje. Ja zaista pokušavam, u poslednje vreme, da se pojavljujem što je manje moguće. Ne poznajemo se i kada ste se javili, bio sam zbunjen jer ste tražili da pričamo o nečemu što je potpuno stvar za koju sam bio ubeđen da nikoga ne zanima na ovim prostorima. Pitanje bolesti, pitanje života, pitanje nekih individualnih tragedija koja su jednostavno u senci.

Ima jedna divna misao, ne mogu da se setim ko je to bio, da kada sve partije i sve političke ideologije reše sve probleme na ovom svetu, ostaje onaj nerešiv, a to je smrtnost čoveka. Kada će verovatno početi najveća tragedija. Verovatno čovek stalno izbegava tu priču.

Ali da nekoga u današnje vreme, kada skandal stiže skandal, priča stiže priču, interesuje ono čime se ja bavim 40 godina, između krvi i creva i gnoja i fekalija, za mene je bilo pravo iznenađenje. Eto, to je razlog zašto sam danas zajedno sa Vama.

M.N: Hvala Vam mnogo. Ja sam želela da usmerim ovaj razgovor upravo na poremećaj u pamćenju kao nešto čemu ste i Vi posvetili veći deo svog naučnog rada, da se tome prosto posvetimo i da o tome malo detaljnije porazgovaramo. Imam mnogo pitanja o tome i dugo sam čekala ovaj razgovor.

V.K: Izvolite.

Oštećenje kognitivnih funkcija

M.N: To sam Vam i rekla na početku – nećete ovde proći uopšte jednostavno. Kao da ste došli na slavu i da je pored Vas sela ona najdosadnija moguća osoba koja je čula da ste lekar i da se razumete u određenu temu i sada planira da Vas apsolutno sve moguće ispita i da Vam slava presedne ako je to moguće.

Za početak, htela sam da Vas zamolim da objasnite tu paralelu između poremećaja u pamćenju kao takvog i Alchajmerove bolesti. Koje su tu razlike? Šta je Alchajmerova bolest i koji su to poremećaji u pamćenju, da kažem, dovoljno opasni da mogu da budu i fatalni? Ako idemo baš iz te pozicije straha i brige za život.

V.K: Postavili ste pitanje o poremećajima memorije. A memorija je zapravo samo jedan od domena kognicije, kognitivnih funkcija. Mi se čak u okviru rutinskog kliničkog ispitivanja fokusiramo na pet domena. To su egzekutivne funkcije, dakle suočavanje sa problemima i sposobnost stvaranja prioriteta u rešavanju tih problema. Zatim – jezik. On takođe predstavlja ozbiljnu kognitivnu funkciju. Pažnja. Održavanje intenziteta pažnje, usmeravanje pažnje. I naravno, ono što je jako bitno, to su vidno-prostorne funkcije. I sve je to pomalo oštećeno u Alchajmerovoj bolesti.

Pamćenje je nešto što je najupečatljivije i za šta mi vezujemo naš personalni, ljudski i pojedinačni kontinuitet. Je l kod ovih ljudi možete doći, u pojedinim situacijama, do takvih hijatusa u kontinuitetu memorije da oni to moraju da nadoknađuju izvesnim izmišljanjima, konfabulacijama itd. Oni jednostavno ne mogu da povuku svoju liniju kontinuiteta. Padaju u nekakav bezdan ništavila koji njih pomalo muči.

Zašto sam ovo rekao? Zbog toga što postoje čak i forme demencije u kojima memorija u početku uopšte nije dominantno oštećena. Ona jeste dominantna za Alchajmerovu bolest, ali kognicija je nešto više od pamćenja. To je pod broj jedan.

Pod broj dva, što se tiče demencije, vrlo često se ona izjednačava sa Alchajmerovom bolešću. Alchajmerova bolest je samo jedan entitet, jedna bolest u okviru spektra demencija. Istina, ona je njegov najčešći segment koji se javlja, neki kažu, kod 60 posto svih demencija, drugi kažu čak 80 posto svih demencija. Ali postoje i druge forme demencija koje imaju čak potpuno različit patogenetski mehanizam i ono što bismo nazvali razlozima nastanka.

U svakom slučaju, Alchajmerova bolest je bolest od koje, u ovom trenutku, verovali ili ne, boluje oko 50 miliona ljudi u celom svetu. Da budem još brutalniji, kažu (ja mislim da je to malo preterano), da jedna od devet osoba preko 65 godina ima Alchajmerovu bolest. Mi se suočavamo sa nečim što postaje ozbiljan planetarni problem.

Tragedija degenerativnih bolesti (i nada za budućnost)

M. N: Pomenuli ste tu starosnu granicu rizika – da su osobe starije od 65 godina izloženije riziku da iskažu neke prve simptome poremećaja u pamćenju. Ja sam sad u popularnoj literaturi (iskreno – nisam u svom okruženju naišla na to), ali u literaturi, tekstovima čak i u nekim naučnim tekstovima, sve češće nailazila na taj fenomen “mladog Alchajmera”, mladi ljudi od 30 godina. Nedavno mi je izašao tekst o nekom detetu koje ima taj vid bolesti. Koliko je to često, a koliko je to bauk malo?

V.K: To je retko. Ali ajde da i to definišemo. Tu bolest, koja zahvata zapravo kontinente, ako mogu tako da kažem, koja je populaciona bolest, Alojz Alchajmer je opisao na jednom jedinom bolesniku. Ona se zvala Augusta Dete i imala je 52 godine. Oni su tada imali običaj da one koje prate sa bolešću, kasnije, nažalost, i obdukuju. On je našao intersantne nalaze u patologiji te bolesnice. Zanimljivo je da tad, sve što je mogao da kaže bilo je: “Bizarna bolest”. Sto i nešto godina nakon toga to i jeste bizarna bolest.

E sad, podela koja je postojala u doba kad sam ja bio student bila je na presenilne demencije tj. one koje počinju pre 65 i one koje počinju posle, to su senilne demencije. Jer se duboko verovalo da je starenje zapravo jedno od faktora rizika, što de facto jeste. Ali, zdravo starenje je takođe moguće i to je ono što pokušavamo da kažemo ljudima.

Genetski faktori i patološke promene

U svakom slučaju, kako se došlo do te rane iforme. Vidite, otprilike jedan posto tih bolesnika ima jasan genetski razlog za nastanak Alchajmerove bolesti. Mi danas znamo barem tri gena koji sigurno izazivaju, ako dođe do mutacija, tzv. monogenetske forme Alchajmerove bolesti. I šta ih karakteriše? Raniji početak. Tako da mi danas verujemo da ako vi posedujete u porodici prvog stepena jednog obolelog, da su vaši rizici da razvijete tu ili sličnu simptomatologiju dva do četiri puta veći nego kod onih koji to nemaju u svojoj porodici.

I da tu postoje, takođe, malo složeniji genetski faktori. Ajde da uprostim. Da pojedine varijacije, normalne varijacije našeg gena nose povećan rizik koji je vrlo mali, koji je beznačajan, ali ako veći broj tih gena koji nose u svojim varijacijama se poklopi kod nekog ko je izvukao taj raspored, taj obrazac svojih gena, imao neku vrstu nesrećnog loza, onda taj nivo rizika može da dođe do onog nivoa i onog praga da se ta bolest ispolji ranije. To je jedna priča.

Druga priča, za Vas čini mi se zanimljiva s obzirom na pitanje koje ste postavili, to je bolest koju karakterišu izvesne promene koje se manifestuju nagomilavanjem određenih proteinskih supstanci van ćelija, To su tzv. senilni plakovi, amiloidni plakovi, ali i u samim ćelijama – neurofibrilarna klubad, gde je dominantan protein tzv. tau protein.

M. N: To mi ništa ne znači jer taj deo ne poznajem…

V. K: To treba znati zato što označava Alchajmerovu bolest. Ali se te patološke promene javljaju decenijama pre nego što se ispolje klinički znaci. Prema tome, šta je moguće i šta je tragedija degenerativnih bolesti, pre svega Alchajmera, nešto je slično i sa Parkinsonom? Da vi u dugom nizu godina imate patološki prisutnu bolest koja teče ispod površine vaše inače potpuno normalne fasade, normalnog funkcionisanja, pa čak ako hoćete i intelektualnih pregnuća, da bi u jednom trenutku, posle nekoliko desetina, dve-tri decenije počelo da se vidi šta se to dešava kada najveći deo mašine bude oštećen.

S jedne strane, to je depresivno. A sa druge strane, ako bismo našli način da identifikujemo te bolesnike – presimptomatski – u toj fazi kada patologija teče, ali se još uvek klinički ne ispoljava…

Markeri (obeleživači)

M.N: A sada još uvek to nije moguće?

V. K: Vrlo teško. Postoje pokušaji, o tome možemo diskutovati – tzv. markeri, ali ja se nadam da će to vrlo brzo biti na neki način moguće.

Zato što ste rekli: “Ja ne znam za te proteine”. Oni su jako bitni – beta-amiloid – on čini te senilne plakove. Danas imate, recimo, obeleživače koji obeleže taj protein i njegovo nagomilavanje vi možete praktično kvantitativno da pratite u mozgovima – da li napreduje, da li uopšte postoji i tako dalje. Slično je i sa ovim tau proteinom koji sam pomenuo. Prema tome, vi možete meriti njihove koncentracije, recimo u našem likvoru, kod obolelih. Alchajmer vodi do smanjenja tog beta-amiloida jer se on taloži u mozgu, a povećava se taj fosforilizovani tau, da Vas sada ne zamaram činjenicama… Dakle, mi možemo u izvesnoj meri da kvantifikujemo i da kažemo: “Ova osoba je u ozbiljnom riziku da će oboleti”.

Faktori rizika za Alchajmerovu bolest

M. N: A šta ljudi da rade ako, na primer, imaju jednu osobu u porodici koja je imala neki oblik demencije? I sada, kada je reč o starijim ljudima, starijim rođacima, možda i nije tačno dijagnostikovano – da li je to Alchajmer ili je to neki drugi oblik, samo znaju da je tamo neki deka ili neka baka umrla od toga pre 30-40 godina, prosto, nisu se ni testirali na taj način. Šta neka osoba može da uradi, da to proveri. da se osigura na tom polju, ako je to moguće?

V. K: Pa ta osoba, ako se to javlja u 40-im, 50-im godinama, zapravo nema potrebe da nešto radi. Zašto? Zato što je negde pre desetak godina, na naše potpuno iznenađenje, jedan broj velikih, gigantskih epidemioloških studija pokazao da su faktori rizika za razvoj Alchajmera, vrlo bliski faktorima rizika koji postoje kod vaskularnih bolesti: hipertenzija, dijabetes, poremećaj metabolizma masti, izostanak fizičkog vežbanja… I pravljene su metodološke projekcije da, ukoliko bismo mi kontrolisali neki od ovih pet faktora koji sam Vam naveo, bi samo u Evropi bilo milion, milion i dvesta hiljada Alchajmera manje.

M.N: Dakle, zdravim životom?

V. K: I to ne hipertenzija u periodu dve, tri, pet godina pre početka Alchajmera nego u toku sredovečnosti.

M.N: Dobro, dakle, kontinuirano, tokom života vođenje računa o ishrani, sve ono što savetuju zapravo svi lekari važi za sve?

V.K: Ovo je specifično za vaskularne bolesti. Ne treba ni tu preterivati.

Traume glave mogu da imaju izvestan značaj. Vrlo je zanimljivo, a mislim da nije do kraja ispitano – govori se o zagađenosti vazduha kao o faktoru koji izaziva Alchajmerovu bolest. Jedno objašnjenje je da bi čitav niz nekakvih mikro i nano struktura iz vazduha mogao da pokreće upravo to nagomilavanje proteina koje sam Vam spomenuo u mozgu i da na taj način pokrene patološki proces Alchajmerove bolesti. Znači – zagađeni vazduh.

Očekivano povećanje broja obolelih u bliskoj budućnosti

M.N: Čekajte, da li to znači da ako mi sada, ako poslednjih godina beležimo – a beležimo – ozbiljan porast u zagađenju vazduha… Na znam, recimo, meni fizički smeta zagađenost vazduha, to je nešto što je baš primetno… Da li bismo mogli da očekujemo i povećan broj osoba sa tom vrstom poremećaja i bolesti?

V.K: Pa mi to očekujemo, istina nevezano samo za zagađenje. Mi smo sada od onih evropskih populacija koje su prilično stare. Pojedini delovi Beograda imaju baš taj skandinavski model starenja koji je veoma nepovoljan.. Ako svaka 9. ili 10. osoba preko 65 godina ima Alchajmer, zamislite koji je to broj, recimo, samo u opštinama u kojima živi malo starija populacija u Beogradu. Prema tome, mi ćemo se sa tim problemom tek susresti.

Ali zašto ćemo se susresti? Zato što je jako skup. Nega jednog takvog bolesnika, ja mislim da bi bilo samo u SAD negde oko 350 milijardi dolara. Ne lekovi, ne hospitalizacija – nega tih bolesnika, briga i nadzor.

Značaj porodice u nezi obolelih

M.N: Da l postoje neki modeli u drugim državama koje su poput nas, koje su to rešile na pametan način možda?

V.K: Ne, niko. Do sada, borbu sa demencijom niko nije dobio. Ali su odškrinuta vrata.

M.N: Mislila sam na odnos prema osobama koje to imaju. Ne mislim da li je neko izlečio, To znam da nije. Ali u tom smisli – sistemskom, kad je stara nacija…

V.K: Sistemski, sa domovima i tako dalje. Dođu ti ljudi koji su zaista stručnjaci ili se bave čak socijalnim dimenzijama više nego što zapravo mi radimo. I onda kažu: “Znate, kod vas je srećna okolnost da postoji još uvek, kakva-takva, kohezija porodice“. I sad, oni nama objašnjavaju da naš model u nekom slučaju prirodniji i bolji. Nisam siguran.

M.N: Ovo što ljudi zbog siromaštva do 55. godine žive sa roditeljima je u stvari dobro kada ti roditeljima treba nega. To je taj model?

V.K: Da, s tim što, ako počnete to da im objašnjavate, neće razumeti. Kada sam prvi put bio, u dužem periodu, u SAD, onda su imali jednu emisiju koju ja dugo nisam mogao da razumem. Psiholozi i psihijatri su razgovarali sa adolescentima koji nakon high school ostaju sa svojim roditeljima da žive. Znači dete posle 18-19. godine ostaje da živi sa svojim roditeljima. I za njih je to bilo pitanje za psihologa i psihijatra. Ja sam, jednostavno, ćutao.

M.N: Da, kod nas je to možda čak i obrnuto, Kada se neko već sa 18 godina odseli, onda: Šta je to – šta nije u redu u toj porodici?!

Terapije za Alchajmerovu bolest

V.K: Postoji nešto drugo sad. Pošto sam rekao nešto dosta mračno. Kad sam ja bio, zapravo, na prvim godinama neurologije, izašao je jedan revijski rad koji je imao naslov: “Alchajmerova bolest – vredi li je lečiti?”. I onda je konstatacija tog rada bila da ne može da se leči i da nema potrebe da o tome razgovaramo. To je užasno depresivno.

E danas taj naslov ne bi bio tačan. Mislim, ne lečimo mi Alchajmerovu bolest, ali čak i kada je dijagnostikujemo, postoje terapije koje mogu da menjaju elemente toka, elemente simptomatskog odgovora, elemente bihejvioralnih i psihijatrijskih promena jer oni pate i od njih. I to su ovi inhibitori acetilholinesteraze.

I, u poslednje vreme, bio je, naravno, ovaj hit sa lekom koji je odobren u SAD – jedno monoklonsko antitelo. Međutim tu se bojim da su okolnosti sa kovidom dovele do preterano brze odluke za lek za koji mi zapravo nemamo čvrste dokaze da je klinički efikasan.

Podsećamo: Nakon dve decenije, Amerikanci odobrili novi lek protiv Alchajmerove bolesti

Kognitivna rezerva i mogućnost neurogeneze

M. N: Sad, ako govorimo, sa jedne strane, o poremećaju pamćenja ili o tim kognitivnim sposobnostima koje imaju tu sklonost da atrofiraju u slučaju te bolesti, ako sam se dobro izrazila, do koje mere je faktor rizika ovaj život koji je usmeren ka digitalnim komunikacijama koje drastično sužavaju kognitivne sposobnosti? Poremećaj pažnje koji mladi ljudi imaju – da li su to igre na telefonu, da li su to sadržaji koji imaju stalno neke notifikacije, ta nemogućnost udubljivanja u sadržaj (danas je udubljeno čitanje i udubljeno pisanje privilegija retkih)? Do koje mere je i to faktor?

V.K: Znate kako, postavili ste mi pitanje koje se graniči sa nečim što bih nazvao svojom staračkom mrzovoljom. “U moje vreme” itd. Ne znam. Ja slično mislim kao i Vi.

M.N: Ne postoje dokazi za to?

V.K: Dokazi postoje za nešto drugo. I to dokazi koji su publikovani u ozbiljnim časopisima, što će reći, nije bilo improvizacije – da održavanje socijalnih kontakata, održavanje određenih oblika kognitivnih vežbi – epohalni sudoku, ukrštenih reči, ali i recimo igranje karti sa prijateljima, čitanje dnevnih novina, čitanje knjiga – deluje protektivno u smislu izazivanja. I tu se čak pojavio i jedan pojam koji se zove kognitivna rezerva. Čak osobe koje su u većem broju godina, imaju veće obrazovanje, studirale su veći broj godina, takođe imaju neku vrstu protektivnog efekta.

Ideja je da bi stalna kognitivna, intelektualna aktivnost dovodila do razvoja sinaptičkih kontakata, kontakta među nervnim ćelijama, da oni imaju veći broj tih kontakata i da zbog toga, ako ta bolesti i počne, trebaće joj viševre mena da bi se klinički ispoljila.

M.N: To je kao kada, recimo, imamo mišić koji ako vežbamo, on će biti jači, isto je i sa mozgom.

V.K: Apsolutno. Mi smo mislili (to je bila hipoteza postmedotičkog zastoja) da mi dolazimo u jednom trenutku sa jednim brojem neurona u mozgu koji imamo i više se novi ne stvaraju.

Danas je poznato da postoje neke forme neurogeneze i to u pojedinim regionima mozga. Šta je njihova prava uloga, mi još uvek ne znamo. Ali, na primer, ako stavite pacova u sredinu koja je potpuno samo šuške, i voda i hrana koju može da uzme, ili u kavez u kome ima obogaćen sadržaj – da ide u krug, u lavirint itd, stvaranje tih novih neurona se povećava od četiri do šest puta.

Prema tome, socijalni kontakti, bilo koja vrsta aktivnosti, gledanje pozorišta, igranje karata, odlazak u kafanu – ovo ne govorim da bih bio duhovit – ima apsolutni smisao i pokazano je da, ako ništa drugo, deluje protektivno za razvoj ove bolesti.

M.N: To je bukvalno život taj koji nas održava u životu.

V.K: Apsolutno.

Odbacivanje pojedinih kognitivnih funkcija

M.N: Sada, kada ste pomenuli čitanje knjiga i čitanje novina, htela sam da se zadržimo na tom faktoru udubljenosti. Dakle sa jedne strane, mogućnosti da se udubljeno čita, da se uživimo u neki sadržaj koji čitamo, dakle, bez skretanja pogleda, bez tih iskakanja. Ako se čita online knjiga, da to bude onda online knjiga koja će isključiti sve ostale notifikacije da nam ne iskaču stalno, reklame, mejlovi itd. Jer i to nam remeti pažnju, izbacuje nas iz tog fokusa koji bi trebalo da vežbamo.

V.K: Sa jedne strane, remeti pažnju, sa druge, čini efemernim ono u šta smo se udubljivali. Međutim, mi živimo sad u jednom vremenu, pogotovo ovo sad, sve što ste rekli, kada više nema vremena za razmišljanje. Mi smo prinuđeni da imamo te instant reakcije. U tim instant reakcijama, vi ne pravite strategije. Niko ne može više da se odvoji u stranu, da porazmisli šta će da uradi, da se vrati u svoj životni tok. Ta vrsta strategije, umesto instant reakcije koje mogu da budu pogrešne ili ispravne, ali mi idemo dalje.

Recimo, jedna od tih kognitivnih funkcija jesu funkcije koje se zovu egzekutivne funkcije. Bojim se da gubimo polako… Kada govorimo o šećernoj bolesti, o insulinu, o osećaju gladi, mi smo imali znači neku vrstu reostarta u organizmu koji je nama omogućavao kao životinjama – homo sapiensu, da oseti glad da bi lovio, postane agresivniji, pažljiviji, u odnosu na neki plen koji je mogao da mu utoli glad. Mi živimo u civilizaciji u kojoj ogroman broj ljudi nije osetio glad, sem kad drži dijetu, godinama. Izbacivši ceo jedan fiziološki mehanizam iz svoje funkcije. Taj mehanizma nije samo da osetite glad ili ne, nego da vas pripremi, u čitavom nizu motorinih, kognitivnih. ako hoćete i psiholoških reakcija koje potraga za hranom zahteva.

Čovek je bio ipak ličnost koja je morala da pravi strategije, da izbegne neprijatelje, čudovište, kišu, poplavu itd. Mi polako i tu vrstu egzekutivne kognitivne funkcije polako odbacujemo. Postajemo ljudi koji reaguju refleksno zapravo ne koristeći ono što nam je, u jednom bar delu naše evolucije, priroda dala.

Međutim, sa druge strane, to je ružna rečenica, ali moram da kažem: Što mi zamišljamo da smo kraj evolucije? Da bolja, idealnija, spremnija bića neće doći? Mi tek sad saznajemo da se homo sapiens mešao sa neandertalcima, pa smo bili ubeđeni da ih nemamo ni trunke u sebi. Mi sve to ne znamo. I bojim se da tek u ovakvim situacijama kao što je kovid odjedanput postavljamo hiljade pitanja sami sebi.

Postavili ste pitanje o toj, rekao bih, lapidarnosti, o nekoj površnosti sa kojom živimo. Ja ne znam, i bio bih strašno pretenciozan da govorim o scenariju šta će doneti ta vrsta razmišljanja. Ali da neće biti bez posledica, odnosno da će biti teških posledica – gotovo sam siguran.

Sećam se jednog našeg divnog akademika Aleksandra Lome koji je govorio, u svojoj besedi “Zašto je pismenost štetna” I govorio je o učenju napamet, recimo, latinskog jezika, određenih rituala… Mi danas nemamo preterano potrebe ni za pamćenjem. Sve možemo da zapišemo, da prizovemo… Mi danas imamo veću važnost prisećanja, ili strategije nalaženja podatka, ili prisećanja gde smo ga ostavili nego što pokušavamo da naučimo ono što smo inače do beskraja guslali u svojim srednjoškolskim danima.

Prema tome – da, čovek se menja, gotovo nesvesno izbacuje neke od osobina koje su bile njegova prednost, možda stiče druge – ne znam. Ali ja sam u godinama kada svakako neću steći nove. Prema tome, ostaje izvestan antroploški pesimizam kad sam ja u pitanju.

M.N: Nemojte tako da govorite. Pomenuli ste taj život bez promišljanja, da je to postalo nešto što se napušta na neki način. Ne znam. Ja to, recimo, ne želim da prihvatim. I mislim i da je ovaj podkast koji smo osmislili na neki način oda tome da se vodi razgovor koji je fokusiran, da može jednom dnevno, ako ne jednom dnevno, onda bar jednom nedeljno, da se sedne da se porazmisli o nekim temama koje su važne. Da se povuče ručna. Da nisu sve dnevne vesti, da nisu sve akutni zadaci…

V.K: To se neće promeniti za naših života. Određeni trend postoji i on plaši. Ovo što mi pričamo, to je jedan naš filozof Novica Milić fantastično opisao u svom konceptu nanoreakcionarnih vremena koja su sve kraća i kraća i koji, na neki način, vode do ovoga što smo nazvali površnost i lapidarnost.

Patnja obolelih od Alchajmerove bolesti i drugih vrsta demencija

M.N: Što se tiče Alchajmera i težih oblika demencije, svaki put kad razmišljam, mislim da svi mi kada razmišljamo o tim nekim teškim bolestima uvek se zapitamo: Šta bih ja kad bi meni? To je prosto deo ljudske prirode da razmišlja o sebi. Ceo život učimo, obrazujemo se, stičemo te kognitivne sposobnosti, usavršavamo ih, u mom slučaju – proučavamo ljudsku prirodu, i onda sve to krene da nestaje… Je l tako? Da li nam nedostaje? Da li ti ljudi pate za svojim znanjem?

V.K: Postoji jedna, rekao bih – predrasuda. “Pa nije to”, kaže, “tako strašno. Ti ljudi zapravo i ne znaju šta ih je snašlo”. To nije tačno.

Znači, u samom početku, kada se pojavljuju početni poremećaji pamćenja – zaboravljanja gde je šta ostavljeno, kakva je poruka data, sa kim je razgovarao telefonom pre pola sata… Ljudi koji polako počinju da neprepoznaju rutinsko okruženje… Voze se 30 godina istim autobusom i silaze na istoj stanici, a onda, recimo, nastavi dalje jer ne prepoznaje tu stanicu itd. Oni to vide, postaju jako anksiozni, postaju zbunjeni, i taj period je praćen u visokom procentu depresijom.

Dakle, nije tačno da oni jednostavno nisu svesni. Oni pate, posebno u početku. Shvataju da se sa njima nešto događa i to ima ozbiljne konsekvence. To je sad već pitanje na koji način će oni u porodici naići na podršku. Jer postoje strategije – da se spava, recimo, kao deca uz onu malu svetiljku sa kojom smo uspavljvali svoju decu, da ih naučimo da pišu u nekakvim notesima svoje obaveze kako bi se prisećali itd. Postoje strategije…

Ali da oni to ne znaju – nije tačno. I ja nisam video srećnog bolesnika od Alchajmerove bolesti.

Alchajmerova bolest nije samo tragedija intelektualaca

M.N: Kako ne. Gubiš nešto što ti je najvrednije, tvoje znanje, sve što je… Sve što si ceo život gradio. Naročito kod intelektualaca, pretpostavljam da je to posebno teško jer su posvećeni ceo život učenju.

V.K: Znate kako, nemojte da mistifikujemo ni tu vrstu priče. U svakom obliku obrazovanja ili, ako hoćete, društvenom sloju, vi imate neke rutine, načine ponašanja koji vam omogućavaju da se tu osećate prirodno. Nestaju oni i kod onih koji nisu intelektualci. I oni počinju da se osećaju beznadežno.

Znate kad domaćica više nije u stanju da napravi kajganu jer ne zna šta da radi sa, recimo, dva ili tri jaja. Želi unuku da napravi kajganu, a ona ne zna kako se jaja razbijaju. Da li se odbacuje ono unutra ili ljuske… Te žene imaju dramatične doživljaje jer one ne mogu onu ulogu koju su smatrale ne samo svojom obavezom nego i privilegijom – za svoje unuke, za svoju porodicu. Tako da nemojte uopšte da mislite da je to samo tragedija intelektualaca.

M.N: Ne mislim da je samo tragedija intelektualaca. Možda se nisam lepo izrazila…

V.K: Tu postoji jedna stvar koja je utešnija. Postoji zanimljivost da neki od tih bolesnika koji u običnim ritualima pokazuju jasne elemente poremećaja, recimo, drže predavanje koje nije bitno razliičito od… Neke od tih intelektualnih rutina mogu da budu potpuno paradoksno, paralelno očuvane. I kažu, on je održao predavanje i niko nije primetio da je on više van onoga što je bilo, ako hoćete, njegova osobina, šarm predavača, erudicija itd.

M.N: Zato što ne nastradaju uvek isti segmenti…

V.K: I verovatno postoje i neke kompenzacije u tom smislu.

M.N: A kako se Vi čuvate, sem ovih stvari o kojima ste govorili – sudoku, društveni život itd?

V.K: Pa i ja se čuvam intuitivno i spontano. Tako što imam puno prijatelja, što imam svoju porodicu i komuniciram sa njima. Ne postoji nijedan organizovani napor za moje zdravlje i kao lekar verovatno bih bio jedan od gorih primera koji bi mogao da se preporuči Vašim gledaocima. Pokušavam da to ostavim za kasnije. Ako kasnije uopšte dođe.

Kako biti dobar prijatelj osobi sa Alchajmerovom bolešću

M.N: A kako možemo da budemo dobri prijatelji nekome ko se suočava sa tom nekom, recimo, početnom fazom Alchajmera?

V.K: To je jako dobro pitanje. Jer problem nije samo u tome što su ljudi zaposleni itd. nego kod jednog broja, posebno u srednjim i težim formama, dolazi do ozbiljnih bihejvioralnih poremećaja i vi primećujete da ti bolesnici ponekad mogu da budu nezainteresovani čak i za članove svoje porodice, za one kojima su se najviše radovali. I to je nešto što bismo nazvali zapravo “osećajnom bezosećajnošću“. Znači, oni jednostavno polako gube i tu vrstu transfera…

Zato je potrebna užasna doza strpljenja i nekakve prethodne ljubavi, minulog rada tih ljudi, da bi se sa njima strpljivo i kako treba diskutovalo ne praveći u tim diskusijama nikakvo opterećenje za njih – raspon pamćenja, insistiranje na tačnom detalju, što mnogi rade.

I, konačno, ograničavanjem nekih njihovih aktivnosti. Recimo, u početnim fazama Alchajmera, neki od njih su sposobni da voze. To da kažete, recimo, kod nas – gotovo je svetogrđe. Dve starice su u SAD dobile na sudu zbog toga što su rekle na taj način se nama ograničava sloboda kretanja. I nisu pravile više saobraćajnih grešaka i nesreća nego njihovi sugrađani koji nisu bili bolesni.

Znači, postoje neke, još uvek, mogućnosti za njih. Mi imamo refleks za naše članove porodica da ih strpamo u sobu, mi ćemo ih paziti, vi nećete više ništa raditi. Ne. Tek je to pogrešno.

M.N: To je sve što mi iz svoje anksioznosti krenemo da projektujemo…

V.K: Mi štitimo sebe, a ne njih.

M.N: Da, to je u tim situacijama jako važno da kada se nekome nama bliskom dešava nešto što je nama strašno, da ga ne opterećujemo svojim emocijama…

Negovatelji obolelih podložniji bolestima

V,K: Bolest je, ja ću reći nešto što se verovatno neće svideti Vašim gledaocima, mi imamo tu hipoteku porodične solidarnosti. Dati nekoga od tih bolesnika u nekakav dom, to smatraju kao strašan primer bezosećajnosti itd. A ja mislim da je, ponekad, i za te ljude i za porodicu bolje da se pribegne takvom postupku. Jer sam gledao i strašne scene kada porodici, na izvestan način, ne kažem da su oni srećni što je neko umro, ali donekle lakne. To deluje jezivo što govorim, ali je tako.

M.N: Dobro, svi smo imali to u svom okruženju. Onda kažu: odmorio se ili tako nešto. To je vrlo problematično.

V.K: Problematično jeste, ali, sa druge strane, vi imate celu jednu dimenziju razmišljanja, ono što zovu “ljudi koji vode brigu o tim bolesnicima” – caregivers. Mi danas znamo da su oni podložni: ranim vaskularnim događajima, infarktima miokarda, infarkitima mozga… Oni koji su sa bolesnikom – teži stepen depresivnosti, socijalna povlačenja…

Siguran sam da mnogi bolesnici, pokušao bih da govorim i u svoje ime, ako je to moguće, ne bi želeli to onima koje su voleli pre nego što su postali bolesni. Nema potrebe da od jednog bolesnika, pravimo dva. Ja se ne zalažem za to da ljude po svaku cenu… Ali da ne budemo rigidni
u rešenjima kojim neki ljudi moraju da pribegnu.

M.N: Možda je najbolji savet da se u takvoj situaciji posavetuju sa stručnjacima. Da je to jedna stresna životna situacija. Sasvim je u redu potražiti dobrog psihologa.

Vulnerabilna porodica obolelog

V.K: Ja sam se raspričao, ali Vi ste krivi, Vi mi dajete šlagvort.

M.N: Nije, meni je zadovoljstvo da mi se raspričate.

V.K: Alchajmerova bolest traje obično od momenta otkrivanja, četiri do osam godina. Ali može da traje i 20 godina. Ukoliko je to osoba koja je, recimo, zdrava ili je navikla na neku vrstu fizičke aktivnosti, da se ne jave hipostazne pneumonije, sve ono što nepokretnost nosi sa sobom itd itd. Znači, može da traje i 20 godina.

I sada zamislite osobu koja, recimo, spava u toku dana, ne spava noću, s namerom da izađe, ima važan posao koji treba da obavi u dva po ponoći, budi celu porodicu itd.

Mislim da je porodica suviše vulnerabilna da bi bila jedina koja će podneti teret brige o tome i da to mora da bude ozbiljan društveni problem, pogotovu u populacijama kao što je naša – koje stare.

Demencija – realnost naših života

V.K: Naša prosečna životna dob je 43-44 godine. A onda pročitate da je Nigerija, recimo, između 15 i 20 godina. Prema tome, mi ćemo imati sve veći i veći broj problema o kojima govorimo. Za to treba da se spremi ne samo porodica, nego, pre svega, društvo.

Bio je jedan vrlo interesantan članak u nekim lokalnih izbora u SAD gde je postojao solidan procenat dementnih stanovnika. Posebno tamo gde su domovi za stare itd. Onda su oni postavili pitanje: Da li sada u političkom marketingu moramo razmišljati kako da se obratimo toj populaciji, bar onom delu koji može ponešto da razume i da izađe na glasanje.

Zašto ovo pričam? Zato što demencija postaje realnost našeg života, sa ovako starijom populacijom koja nas okružuje i mi na nju polako treba da spremamo odgovor. Da li smo mi nešto uradili? Nešto malo jesmo. Na klinici na kojoj radim, još malo, formiran je Centar za poremećaj pamćenja i demenciju. I on metodološki zaista pokušava da distribuira sva ta saznanja.

I polako mislim da se, kod velikog broja ljudi… Postoje udruženja koja nisu neaktivna, naprotiv… Tako da pretpostavljam da ćemo ipak imati vremena da se organizujemo na način koji to čine i razvijenije evropske zemlje.

M.N: Nadam se.

V.K: Ja se duboko nadam. Nećemo imati drugog izbora.

Izvor: Nova.rs
Fotografija: Prt SC YouTube