U Beogradu, u stanu u zgradi na opštini Voždovac, nađena su tela supružnika Danice (83) i Jovana (80) Petrović. Preminuli su u kratkom periodu jedno za drugim. Nema tragova nasilja. Nije, još uvek, utvrđen sled događaja, ali se, sudeći prema navodima iz medija, pretpostavlja da je jedna smrt vodila drugoj. Mediji su, naime, preneli, da se Jovan sam brinuo o svojoj supruzi koja je patila od demencije i bila teško pokretna nakon operacije kukova. Sam Jovan je bio srčani bolesnik. Iznete su pretpostavke da, ako je Danica prva preminula, Jovanovo srce nije moglo da izdrži taj šok, ili Danica nije mogla da shvati šta se desilo, ako je Jovan umro pre nje, i preminula je od gladi, sama pored supruga i negovatelja čiju smrt nije znala da prijavi, a možda ni da prepozna.

Bračni par Petrović nije živeo izolovan, van naselja. Živeli su u glavnom gradu, u višespratnici koja vrvi od ljudi, kako je istaknuto u medijima. Komšije i dobri komšijski odnosi jesu važni. Oni, međutim, nisu ključni. Prebacivanje fokusa na komšijske odnose skreće pažnju sa suštine problema – osobama obolelim od demencije i njihovim negovateljima potrebna je pomoć države.

U Srbiji, usluge socijalne zaštite u lokalnim zajednicama za obolele od demencije i za njihove neformalne negovatelje ne postoje. A neophodne su za život dostojan čoveka. Demencija je bolest koja utiče ne samo na obolelog nego i na čitavu njegovu porodicu, naročito na neposrednog negovatelja.

Da bi se pomoglo ovim ljudima, kojih je sve više, potrebna je organizovana pomoć društva. Otvaranje dnevnih centara za dementne osobe, kao i predah smeštaja i savetovališta za negovatelje omogućilo bi mnogo bolju brigu o obolelom, ali i očuvanje ili sprečavanje daljeg urušavanja zdravlja negovatelja. U svetu je prepoznato da za lečenje obolelih od demencije nije dovoljna samo terapija lekovima. Pomoć neformalnim negovateljima je od presudnog značaja. Osnažen i podržan negovatelj lakše i duže može da brine o svom obolelom bližnjem. Jer briga o osobi oboleloj od demencije crpi sve resurse čoveka: ne samo materijalne, već i zdravstvene. Takvom čoveku je pomoć više nego potrebna.

Dementna osoba, na primer, ako je pokretna, u kasnijim fazama bolesti može početi da „beži“ iz doma, da luta. Neformalni negovatelj je prinuđen da bdije nad svakim pokretom obolelog. Njegovo vreme postaje vreme obolele osobe. Pokretnoj oboleloj osobi, svedoče oni negovatelji koji su u ime svojih bližnjih podneli zahtev, komisija ne odobrava pravo na naknadu za tuđu negu i pomoć baš zato što je pokretna. Ako je, pak, nepokretna, obolela osoba mora da bude dodatno negovana. Pelene za obolele od demencije Fond zdravstvenog osiguranja plaća samo u izuzetnim slučajevima i to samo po jedan paket mesečno.

Ovo je samo jedan od niza aspekata o kojima se mora voditi računa kada je u pitanju briga o oboleloj osobi i njena nega. Samo jedan od problema sa kojima se suočavaju neformalni negovatelji. Ni osobe obolele od demencije, ni njihovi neformalni negovatelji ne smeju biti prepušteni sami sebi. Demencija je bolest koja zahvata sve veći procenta stanovništva. Moramo se sa njom suočiti zajedno. Moramo pružiti pomoć – kroz organizovanu socijalnu zaštitu – i obolelom i njegovom negovatelju.

Prebacivanje pažnje na komšijske odnose u velikom gradu u ovakvim slučajevima ne pomaže. Hajde da pretpostavimo da su komšije bračnog para Danice i Jovana Petrović dobri ljudi i brižne komšije. Zar je toliko neshvatljivo da, baš zato što se ne radi samo o jednom komšiji, nisu odmah shvatili da Petroviće ne viđaju? Koliko nas viđa, češće od dve nedelje, u užurbanom gradu kao što je Beograd, i najbliže prijatelje?

Tragedija kao što je ova ne treba da nas usmeri ka izražavanju uopštenih opservacija o otuđenosti ljudi u velikom gradu, već da nas podstakne da se zajednički izborimo za adekvatno pružanje socijalne zaštite građanima ove zemlje.