Demencija postepeno, ali neumitno, utiče na sposobnost komunikacije obolelog. Dolazi do promena u sposobnosti osobe da jasno izloži svoje mišljenje, da poveže najjednostavnije činjenice, da isprati čak i tok sopstvenih misli… Javlja se magla, zbrka i osoba sve teže ostvaruje smislen kontakt sa svojom okolinom.

Važno je, ipak, što duže održati sposobnost osobe da komunicira. Treba imati strpljenja. Kako vreme prolazi, kako se bolest razvija, sve više je potrebno biti strpljiv.

Ali već na samim počecima, treba shvatiti da će se sama osoba sa demencijom, svesno ili nesvesno, sve više povlačiti u sebe. Što se ranije počne sa podsticanjem komunikacije, to će kasnije biti lakše (nego što bi bilo da se kasnilo sa ovim pokušajima). Međutim, čak i u slučajevima kad je demencija kasno dijagnostikovana, nema razloga da se ne proba sa podsticanjem komunikacije. Izvesne prepreke koje su do tada bile objašnjavane drugim činiocima, nakon dijagnoze postaju objašnjene.

Prekid i promene u načinu komuniciranja jesu zapravo jedan od pojavnih oblika ove bolesti. Zaboravljanje, koje je za većinu ljudi sinonim za demenciju, zapravo se neretko kasnije manifestuje nego određene promene u komunikcaiji i odnosu prema okolini. U svakom slučaju, bitno je podsticati osobu sa demencijom da komunicira i da zadrži kontakt sa okolinom.

Osnovni saveti za bolju komunikaciju sa osobom obolelom od demencije

Prevashodno je, dakle, podsticanje razgovora. Osoba sa demencijom će, najverovatnije, sve ređe sama pokretati razgovor. Treba je „uvlačiti“ u razgovor.

Uvek treba koristiti kratke rečenice. Rečenice izgovarati jasno, pažljivo artikulišući izgovoreno. Kada razgovarate sa osobom koja pati od demencije, stalno morate imati na umu da ona verovatno ne može da isprati složene rečenice i dugo izlaganje. Čak i ako je potrebno nešto objasniti, ne zamarajte je dugim objašnjenjima. Ne samo što ih neće razumeti, već ćete je, sasvim moguće, i uznemiriti. Još jedna stvar koju treba imati u vidu jeste da se u slučaju nerazumevanja izgovorenog često javlja strah i panika kod obolelog. Razgovor nikako ne treba da vodi tome.

Sa druge strane, mora se izbegavati i (nesvesno) nipodašavanje obolelog, kao i tetošenje, tepanje – što često dovodi do istog osećaja manje vrednosti kod obolelog. Osoba obolela od demencije, iako nekad zvuči i ponaša se kao dete, nije dete. Iza magle demencije se nalazi isti onaj čovek koga smo znali pre nego što je oboleo. Neće uvek razumeti, ali bi lako mogao da oseti kada mu se obraćamo kao osobi koja je manje vredna ili nedorasla.

Osoba sa demencijom bolje reaguje na razgovor ako i jasno vidi osobu koja joj se obraća. Najbolje je svoje lice dovesti u nivo lica obolelog. Jasnom izgovaranju pomaže i to što oboleli može da prati pomeranje usana i mimiku.

Dobro bi bilo ako možemo da osobu, razgovorom, navedemo da iskaže svoju volju, svoje želje kada su u pitanju neke svakodnevne stvari.

Ako postavljamo pitanje, to pitanje ne bi trebalo da nudi mogućnost višestrukog izbora. Na primer, želimo da osoba koju negujemo sama odluči da li hoće da izađe u baštu/na terasu. Umesto da pitamo: „Da li hoćeš da izađemo napolje, lepo je vreme, ili želiš da ostaneš ovde i gledaš emisiju koja počinje uskoro?“, pitaćemo jednostavno: „Hoćeš li da izađeš na terasu?“ Izbor treba da bude jednostavan, a pitanje takvo da nudi mogućnost pozitivnog ili negativnog odgovora.

Bez obzira da li čekamo na odgovor ili se trudimo da zapodenemo razgovor, osobu sa demencijom ne treba požurivati. Osobama sa demencijom je potrebno vreme. Možemo, smireno, ponoviti ili drugačije formulisati isto pitanje. Možemo probati da razgovor ponovo podstaknemo kratkim objašnjenjem već rečenog.

Odgovorima se, naravno, ne treba smejati niti čuditi. Koliko god mislili da znamo osobu koja je obolela i da bi i njoj – nekada – bilo smešno to što je upravo izgovorila, izgovoreno nikako ne sme biti ismevano, niti prihvaćeno začuđujuće. Ako nije jasno, možemo potpitanjima probati da razjasnimo. Osobe sa demencijom takođe uglavnom ne shvataju sarkazam, cinizam niti mogu da „čitaju između redova“. Zvuči logično, ali se neretko zaboravlja u komunikaiji sa njima. Kao što možemo da ih (nepravedno i štetno) tretiramo kao decu, tako možemo otići i u drugu krajnost i zaboraviti da razgovaramo sa osobom koja ima kognitivno oštećenje.