18 okt Sindrom zalaska sunca – osnovni saveti

Sindrom zalaska sunca neretko se javlja kod ljudi sa demencijom. Obično se javlja u vreme zalaska sunca ili tokom rane večeri. Karakterišu ga zbunjenost, anksioznost, agresivnost, uznemirenost ili ignorisanje uputstava. Može, takođe, izazvati uznemireno hodanje ili dovesti do toga da osoba odluta.

Naslovna fotografija Zac Ong sa Unsplash 

Sindrom zalaska sunca nije dijagnoza već pojam koji opisuje različite simptome koje osobe obolele od demencije ponekad doživljavaju naročito kasno popodne ili tokom noći.

Sindrom zalaska sunca – šta je i zašto se javlja?

Ne postoji zvanična opšteprihvaćena  definicija sindroma zalaska sunca. Sindrom sumraka može da se javi kod bilo koje osobe sa kognitivnim oštećenjem, međutim, najčešće se javlja kod osoba u uznapredovalim fazama demencije. To nije bolest već grupa simptoma koja se dešava u određeno doba dana.

Sindrom zalaska sunca je prilično uobičajen za osobe koje pate od demencije. Prema nekim procenama, ovaj sindrom se javlja kod čak dve trećine obolelih od neke vrste demencije.

Uobičajeni simptomi sindroma zalaska sunca su: uznemirenost, povećana zbunjenost, anksioznost, ushodanost, agresivnost, dezorjentisanost… Moguće je da osoba ispolji i promenu raspoloženja, halucinacije, neposlušnost i neuobičajenu zahtevnost. Ovaj sindrom dodatno povećava rizik od lutanja obolele osobe.

Naziva se sindromom zalaska sunca jer se ovi simptomi obično javljaju kasno popodne, u rano veče ili tokom noći. Ovo onemogućava dobar san obolele osobe. što dovodi i do toga da je i negovatelj budan tokom noći kako bi brinuo o obolelom.

Šta uzrokuje sindrom zalaska sunca?

Naučnici nisu sasvim sigurni u to šta izaziva ovaj sindrom. Postoji nekoliko teorija.

Kako napreduje, demencija oštećuje oblasti mozga koje regulišu unutrašnji časovnik. Ovo može dovesti do poremećaja ciklusa spavanja i može se ispoljiti kao povećana potreba za dremanjem tokom dana i otežano uspavljivanje noću. Istraživanja pokazuju da promene u cirkadijalnom ritmu koje proizlaze iz Alchajmerove bolesti mogu dovesti i do sindroma zalaska sunca.

Smanjena količina svetlosti može izazvati sindrom zalaska sunca naročito kod osoba koje su veoma umorne, anksiozne ili kod kojih se energija nagomilala nakon neispunjenog dana.

Jedna od teorija je i da mozak osobe sa demencijom mora da radi izuzetno naporno da bi shvatio šta se dešava oko te osobe. Zato, nakon dobrog sna tokom noći, mozak osobe sa demencijom obično funkcioniše bolje tokom prvog dela dana. Ali kako se dan odvija, mozak obolelog je sve više i više napregnut i kognitivne funkcije počinju da dodatno slabe. Mozgu onda postaje teško da razluči šta je stvarnost i šta se zaista događa oko osobe a šta su sećanja na događaje koji su se desili u prošlosti. Mozak postaje izmoren. Kada se to desi, osoba počinje da pokazuje znake uznemirenosti, anksioznosti i zbunjenosti.

Kako sprečiti pojavu simptoma ili ih ublažiti?

Postoje načini kako da se negovatelji lakše nose sa sindromom zalaska sunca.

Najvažnije je, a često umornom negovatelju i najteže, da se problem isprati i da se shvati šta je konkretno izazvalo pojavu nekog od simptoma. Kada se problem prepozna i otkrije u koje vreme se najčešće javlja i šta su potencijalni okidači, treba osmisliti rutinu koja će u najvećoj mogućoj meri otkloniti mogućnost pokretanja simptoma.

Osnovno je: shvatiti, pratiti, intervenisati. U zavisnosti od osobe, njenog karaktera, razvoja bolesti, od njenog okruženja i životne situacije, mogu se javiti različiti okidači. Što se bolje prepozna šta je to što kod osobe obolele od demencije pokreće sindrom, to će biti lakše sprečiti njegovu pojavu ili ublažiti simptome koje ga čine.

Svakako, svako može da u određenoj meri primeni većinu osnovnih saveta za sprečavanja sindroma zalaska sunca.

Osnovni saveti za sprečavanje pojave zalaska sunca

Vođenje dnevnika

Treba voditi dnevnik ponašanja osobe obolele od demencije. U dnevnik treba beležiti kada je došlo do ispoljavanja sindroma i do kojih, šta se dešava u to vreme u okolini, ko je bio prisutan (ili ko je bio odsutan), šta su prisutni radili, šta je osoba sa demencijom radila, šta je negovatelj radio…

Vođenje dnevnika pomaže u utvrđivanju toga da li postoji neki obrazac. Da li nešto pokreće simptome? Kada se ustanovi obrazac, lakše je intervenisati u cilju eliminisanja uzroka koji pokreće sindrom.

Rutina

Koliko god je moguće, treba održavati ustaljeni dnevni raspored osobe obolele od demencije. Kada ustaje, u koje vreme jede, kada ide u krevet… Struktuiran dan će oboleloj osobi omogućiti bolji odmor tokom noći. Održavanje rutine ne pomaže samo obolelom već i negovatelju.

Istraživanja pokazuju da što je ustaljeniji i struktuiraniji dan (sve dok je predviđeno i vreme za odmor i za neke prijatne aktivnosti), manja je verovatnoća da će osoba sa demencijom pokazati znake anksioznosti ili uznemirenosti.

Dobro struktuirana rutina vodi računa o tome da osoba sa demencijom ima uslova za dobar san, da jede u određeno vreme i da su aktivnosti tokom dana dobro osmišljene.

– Obezbeđivanje dobrog sna

Osoba sa demencijom ne bi trebalo da spava ni suviše, ni premalo. Treba naći dobru ravnotežu.

Neki negovatelji su primetili da kratka dremka nakon ručka omogućava osobi o kojoj brinu da se odmori i da se njen mozak ponovo napuni. Ipak, dremanje u toku dana treba ograničiti na par sati.

– Utvrđeno vreme jela i osmišljeni obroci

Obiman obrok mogu povećati uznemirenost kod osobe obolele od demencije. Zato ih treba izbegavati u drugom delu dana. Večera bi trebala da bude mala. Ako je obolela osoba voli da jede (i to još uvek rado čini), treba predvideti više manjih užina u drugom delu dana tako da osoba ne oseti glad (koja je dodatno može iritirati), ali i ne optereti stomak pred spavanje.

Treba izbegavati stimulanse neposredno pre vremena odlaska u krevet. Dakle, treba izbegavati kofein, alkohol, nikotin… Ako ih oboleli unosi pre spavanja, biće mu teže da zaspi.

– Aktivnosti

Osobi oboleloj od demencije treba omogućiti dovoljno aktivnosti tokom dana. Treba, sa druge strane, voditi računa da se ne pretera tako da osoba bude premorena.

Koliko god da izgleda da osoba uživa u sedenju i gledanju televizijskog programa, ovo nikako ne sme biti jedino što radi u toku dana. Treba isplanirati neke prijatne aktivnosti kojima će se osoba sa demencijom baviti tokom dana.

Sve zahtevnije, teže aktivnosti treba planirati tokom prepodneva dok je osoba o kojoj se staramo manje umorna i kada najbolje funkcioniše. Dakle, odlazak kod lekara, kupanje i slično.

Tokom dana, a naročito u doba kada se oboleli obično uznemiri, treba sprovoditi neke opuštajuće aktivnosti. Na primer, slušati opuštajuću muziku, praktikovati aromaterapiju, gledati stare fotografije, masirati šake osobi sa demencijom…

Jedan od najvažnijih saveta jeste da se određena aktivnost planira u vreme ili neposredno pre nego što obično osoba počne da se uznemirava, dakle neposredno pre ili tokom vremena ispoljavanja sindroma zalaska sunca. Ako do pojave simptoma dođe, treba pokazati strpljenje. Sve nove simptome kao i njihove moguće okidače treba kasnije zabeležiti.

Ne treba “napadati” simptom niti razuveravati obolelog, već probati da mu se skrene pažnja pomoću neke opuštajuće, prijatne aktivnosti.

Okruženje

Stvorite spokojno okruženje bez glasne muzike i ometanja. Treba sprečiti da bilo šta što je agresivno i glasno prodre u okruženje osobe sa demencijom u vreme kada se priprema za odlazak u krevet, kao i tokom noći.

Takođe, gledanje televizije uveče treba ograničiti, a noću onemogućiti. Osoba sa demencijom često buku i uznemirujuće kadrove sa televizije interpretira drugačije i ne shvata da se agresivnost sa ekrana ne odnosi na nju i da ona nije u opasnosti.

– Osvetljenje

Dom u kome živi osoba obolela od demencije treba da bude dobro osvetljen i bez zatamnjenih mesta, bez senki. Osobe sa demencijom teško razaznaju stvari tokom noći. Od jednog predmeta može da im se pričini drugi. To dovodi do uznemirenosti i uplašenosti, pa čak i agresije kao odgovora na strah koji se oseća pred nepoznatim.

Dobro osvetljenje ne znači da svetlo treba da bude prejako i naporno za oči. Naprotiv. Izvori svetlosti treba, međutim, da budu dobro raspoređeni tako da nema zatamnjenih mesta niti neobične igre svetlosti i senki koja bi mogla da zbuni um obolele osobe.

Osobu obolelu od demencije može i da zbuni i uznemiri mešanje dnevne svetlosti koja jenjava i upaljenog veštačkog osvetljenja. Zatvorite drapere, spustitne roletne i podesite količinu svetlosti spolja ako je potrebno. Ovo bi trebalo da oboleloj osobi o kojoj brinete pomogne kad su u pitanju zbunjenost, strah i uznemirenost.

Što je dom bolje osvetljen, to je manja verovatnoća da će se javiti sindrom zalaska sunca. Ne treba zaboraviti na osvetljavanje hodnika i kupatila.

Postoje čak i istraživanja (PDF) koja ukazuju na značajnu pomoć terapije svetlom u borbi protiv javljanja sindroma. Postoje pokazatelji da bi izlaganje osoba sa demencijom jasnoj svetlosti nekoliko sati dnevno, čak iako je to na samom početku dana, mglo da pomogne da one bolje spavaju tokom noći.

Vodite računa o sebi

Ako je negovatelj pod stesom, zabrinut, to će se odraziti i na osobu o kojoj brine. Veća je verovatnoća da će tada oboleli iskusiti sindrom zalaska sunca, to jest pokazati uznemirenost i anksioznost.

Jedan od saveta kako da negovatelj pomogne sebi jeste da u svoju rutinu uvrsti brigu o sebi, kao i nekoliko aktivnosti koje bi želeo da radi tokom dana.

To se može povezati sa brigom o obolelom. Na primer, ako negovatelj voli da šeta, može da povede obolelu osobu sa sobom. Kada osoba sa demencijom drema, negovatelj bi trebalo da proba da se i sam odmori.

Umor i stres negovatelja uticaće na ponašanje osobe obolele od demencije.

Razgovajte sa doktorom o lekovima

Lekovi su nešto što je, u slučaju sindroma sumraka, najmanje preporučljivo. Bolje je, svakako, ako na simptome možemo da utičemo promenom u ponašanju, u aktivnostima, prilagođavanjem okoline…

Međutim, ako ste probali sve bihejvioralne metode i ništa ne pomaže, razgovarajte sa lekarom specijalistom o mogućnosti uvođenja nekog leka koji bi pomogao ili u prilagođavanju postojeće terapije.

Dešava se da lekovi koji se koriste kako bi rešili jedan simptom, dovedu do pokretanja ili pogoršanja drugog. Takođe, mogu izazvati povećanje osećaja zbunjenosti i dezorijentisanosti obolelog.

Doktora specijalistu koji leči osobu sa demencijom treba upoznati sa situacijom. U svakom slučaju, ne treba preduzimati ništa na svoju ruku, niti koristiti pomoćna medicinska sredstva ili lekove koje nije odobrio lekar osobe obolele od demencije.